Znam da je bilo hladno, jedino što se sećam je čaj posle treninga i reči koje se ne zaboravljaju.
"SINE, NISI TI ZA NAS, IDU U NEKI DRUGI MANJI KLUB."
Gledam, ne vidim. Slušam, ne čujem.
Nisam ni počeo, a već bih da zaboravim na fudbal. A ja klinac, doveo me moj Bora te 1988. u Zemun, klub u kraju. Tamo su svi odlazili, samo pređeš ulicu i spustiš se ispod zapadne tribine. Trave malo, dece mnogo. Ja među najmlađima "pikolo", spajaju mi se dres i štucne. Došao po svoje snove, ali kažu : " Da nisam talentovan ".
Ovako počinje knjiga jednog od legendi srpskog i svetskog fudbala Dejana Dekija Stanković. Ovaj mali isječak knjige ili opis njegovog fudbalskog početka, treba svim sportskim trenerima da bude primer i nauk kako ne treba da se radi sa djecom, posebnom sa najmlađima igračima.
Nastavak isječka iz knjige :
"Kasnije kad sam zaigrao za reprezentaciju jedan od trenera bio je iz Zemuna, zaledio se čovjek kada me je video. Njegov pogled mi ne bledi ni posle toliko godina. Nije mogao da veruje da me "nisu primetili". U tom trenutku je za mene bio kraj. Ne mogu da igram u Zemunu, a gde onda mogu da igram?!"
Svi mi treneri ponekad preuzmemo ulogu "vračara" ili "vidovnjaka" pa i pred roditeljima ili djecom, počnemo svoju "seansu" kako mislimo da će baš taj neki dječak koji nam je "zapao" za oko da bude fenomenalan igrač, igraće u Barseloni, Real Madridu, PSG ili ako dijete odmah na prvu ne radi ili ne može da odradi neku vežbu na treningu, "ma on nema pojma, on nikad neće biti igrač, može igrati ali samo na terminu sa drugarima" itd.
Zamislite samo situaciju da je i otac Dejana Stankovića na tu prvu reakciju trenera iz Zemuna odustao na prvom koraku i dete odveo iz fudbala, jer trener je rekao da "nije talentovan".
Naš stav je da svako dijete treba da bude u sportu, bilo kom, najbolje u onom koje on zaista želi. Treba da ima redovnu fizicku aktivnost, da stekne radne navike, da se socijalizuje i druži sa svojim vršnjacima, a ne sa kompjuterom ili telefonom. Da, razmišlja sportski fer - play, da bude okrenuti zdravim i sportskim navikama, da prihvati poraz i da ne poklekne u njemu, ali da zna da se ponaša u pobedi dostojanstveno poštujući protivnika. Roditelj treba da mu u tome bude podrška,
a trener onaj koji će mu pomoći da zavoli sport, a ne da zbog njega da ga napusti!
Preporuka svim trenerima, ali i roditeljima i mladim igračima pročitati knjigu Dekija Stankovića.
