Kada decu uključiti u trenažni i takmičarski proces?

Ovo je verovatno najčešće pitanje koje roditelji postavljaju želeći da svoje dete blagovremeno uključe u sport. 

Odgovor nije nimalo jednostavan niti uniforman. Mišljenja su prilično kontraverzna, kako u pogledu toga da li je rano uključivanje dece u sport više štetno nego korisno, tako i u definisanju uzrasta koji je najoptimalniji da se započne sa trenažnim i takmičarskim procesom.

Odgovori preko 400 mladih sportista pokazju da najveći procenat naše dece (67.8%) u sport ulazi u periodu od 6-10 godine. Na uzrastu od 11-13 god., 20% dece započne sa redovnim bavljenjem sportom, dok je procenat onih koji to čine na najranijim (od 4-5 godine: 6.9%) i u nešto kasnijim godinama (14-16 god: 5.1%) neznatan.

Kada se razmatra pitanje kada su deca spremna da se uključe u trenažni i takmičarski proces bez straha od povreda i negativnih efekata po njihov dalji fizički i psihosocijalni razvoj, onda se moraju uzeti u obzir zahtevi i karaktereistike sportskih programa u koje se ona uključuju s jedne strane, kao i dostignuti nivo njihovog fiziološkog i psihološkog razvoja s druge strane.

Deca mogu učestvovati u takmičarskom sportu na više načina, tj. na više nivoa – počevši od slobodne igre do visoko organizovanih takmičarskih liga. Međutim, danas je sve više sportskih programa usmerenih na ranu identifikaciju talenata, na intenzivan trening i ranu specijalizaciju. 

Takvi programi često ne odgovaraju nivoima fizičkog i psihološkog razvoja mladih ljudi, mogu izazvati negativne efekte na rast zglobova i udova dece, ozbiljne povrede na krajevima dugih kostiju, kao i negativne psihološke posledice na socijalni razvoj i samopoštovanje mladih ljudi. 

Kada odlučujete o tome kada je pravo vreme da dete uključite u sport, treba uzeti u obzir tri psihološka aspekta: 

1. motivacionu spremnost; 

2. kognitivnu spremnost deteta 

3. potencijalno štetne posledice bavljenja sportom. 

Da je dete motivaciono spremno da se uključi u sport i takmičarski proces, roditelji će prepoznati po naglašenom manifestovanju ponašanja tzv. “socijalane komparacije” ili stalnog nastojanja da se u velikom broju aktivnosti i sposobnosti porede sa drugima kako bi odredili kako su rangirani i gde se nalaze u odnosu na njih. 

Ako se motivaciona spremnost koristi kao kriterijum za uključivanje u sport i takmičenje, onda se sa bavljenjem sportom može započeti oko 7-8 godine starosti deteta , tj. neposredno pred njegov polazak u školu ili u nižim razredima osnovne škole. 

Na tom uzrastu deca vole da se takmiče i odmeravaju u svemu, ne samo sa vršnjacima, već često i sa odraslim osobama (braćom, roditeljima), nastojeći da odmere i potvrde svoje sposobnosti. Po mišljenju razvojnih psihologa, kognitivna spremnost dece za takmičenje odnosi se na njihove sposobnosti da procesiraju (pamte, obrađuju i tumače) značajan broj informacija neophodnih za uspešno izvođenje tehnike i taktike nekog sporta. 

Decu predškolskog uzrasta karakteriše nizak nivo pažnje koja je ograničena i po obimu i trajanju, slaba koncentracija, mali kapacitet memorije i konkretno mišljenje. 

Kako napreduju kroz osnovnu školu, postaju sposobnija da se koncentrišu na duži period vremena, povećavaju obim pažnje, kapacitet memorije, brzinu obrade informacija i odlučivanja, mišljenje im postaje fleksibilnije, razvijaju sposobnosti logičkog rezonovanja i apstraktnog mišljenja. 

Tek na uzratu od 10-12 godina dečije umne sposobnosti dostižu onaj nivo razvijenosti koji im omogućava da zrelo shvate takmičarski proces, da razumeju tuđa gledišta, svoju ulogu i grupnu perspektivu.

Istraživanja pokazuju da deca mlađa od 7 godina učestvuju u timskim igrama i sportovima često potpuno nesvesna šta njihovi saigrači i članovi drugog tima rade – jedino su zainteresovana za loptu i same sebe. 

Kada deca učestvuju u takmičenjima na veoma ranim uzrastima, a ona nisu usklađena sa njihovim uzrasnim mogućnostima, ili su loše vođena (po modelu sporta odraslih), ili su deca izložena visokom pritisku da pobeđuju i nerealnim očekivanjima, stalnom procenjivanju od strane roditelja, trenera ili vršnjaka – može doći do negativnih psiholoških posledica po njihov lični i socijalni razvoj.

Takva deca su frustrirana i pod visokim stresom, smanjuje im se samopoštovanje, osećanje lične i sportske kompetentnosti, povećava osećaj bezvrednosti, a sve to dovodi do sagorevanja, gubljenja interesovanja i napuštanja sporta. 

Kanadski model za DugoRočni Sportski Razvoj – DRSR koji promoviše zdrav razvoj dece kroz sport, identifuje sedam sekvencionih faza za trening i takmičenje koje su usklađene sa fizičkim, mentalnim i emocionalnim razvojem dece. 

Pošto vam mogu biti od velike koristi u donošenju odluke kada i na koji način svoje dete da uključite u sport, navodimo ih u celini: 

1. Aktivni start/početak. 

Deci uzrasta do 6 godina odgovara da ih uključite u relativno nestruktuiranu igru koja u sebi sadrži različite pokrete tela. Rani aktivni start podstiče razvoj moždanih funkcija, koordinacije, socijalnih veština, grubih motornih veština (pokreti celog tela), emocija, liderskih sposobnosti i maštovitosti. 

Uključivanje u ovako svestrane programe pomaže deci da razviju samopouzdanje, pravilno telesno držanje, ravnotežu, jake kosti i mišiće, promoviše održavanje optimalne telesne težine, umanjuje stres, unapređuje kvalitet spavanja, sposbnosti kretanja, uči decu da uživaju i budu aktivna.

2. Osnove. 

Dečaci uzrasta od 6-9, a devojčice od 6-8. godine treba da učestvuju u različitim dobro strukturiranim aktivnostima koje razvijaju bazične veštine/sposobnosti. Međutim, ti programi i aktivnosti trebaju biti fokusirani na zabavu, dok formalno takmičenje treba biti svedeno na minimum. 

3. Obučavanje za trening. 

Kada dečaci (9-12 god) i devojčice (8-11 god) uđu u period naglog rasta (obično od 11-12. god), oni su spremni da započnu sa treningom organizovanim na mnogo formaliniji način. Ali, naglasak i dalje treba da bude na opštim fizičkim veštinama koje su zajedničke brojnim sportskim aktivnostima. 

Mada je ovaj trening veoma privlačan za akcelerantne1 “talente”, treba znati da preterano treniranje i takmičenje samo u jednom sportu (kao i rano definisanje igračkih pozicija u timskim sportovima) može veoma štetiti kasnijim razvojnim fazama ukoliko se dete bavi sportovima koji zahtevaju kasniju specijalizaciju. 

Ovakav način intenzivnog treniranja sa ranom specijalizacijom i pozicioniranjem, promoviše samo jednu stranu fizičkog, tehničkog i taktičkog razvoja, a povećava verovatnoću povređivanja i sagorevanja sportista. 

4. Treniranje za trening. 

Ova faza obuhvata uzraste na kojima kod mladih oba pola započinje i završava njihov nagli razvoj. Kod devojčica to je period od 11-15, a kod dečaka od 12-16 godine. 

U ovoj fazi oni su već usvojili bazične veštine i taktiku specifičnu za njihov sport. Oni igraju na pobedu, žele pružiti svoj maksimum, ali je potrebno da najviše vremena posvete treningu veština i fizičkom razvoju. 

Ovaj pristup je presudan kako za razvoj vrhunskih takmičara, tako i za dugotrajno bavljenje sportom, pa roditelji uz pomoć nacionalnih organizacija (sportski savezi, stručne ustanove) treba da kontrolišu i osiguraju da sportski program njihove dece ima pravilan odnos treninga i takmičenja. 

5. Treniranje za takmičenje. 

U zavisnosti od vrste sporta, varira i uzrast u kome bavljenje sportom postaje “ozbiljno”. Za devojke je to period od 15-21, a za mladiće od 16-23. godine. 

Mladi mogu izabrati ili da se specijaliziraju u jednom sportu i upuste u takmičarske vode, ili da nastave sa bavljenjem na rekreativnom nivou i na taj način uđu u fazu 7 – aktivni za život. Izbor takmičarskog bavljenja sportom podrazumeva visok obim i intenzitet treninga tokom cele godine.

6. Treniranje za pobedu. 

Talentovani elitni sportisti na uzrastima od 19+ (za muškarce) i 18+ (za žene) ulaze u fazu u kojoj su podvrgnuti najintenzivnijem treningu podesnom za sportiste međunarodnog nivoa. 

U ovoj fazi sportisti međunarodnog nivoa (sa ili bez invaliditeta) iziskuju trenažne metode svetske klase, opremu i objekte koji odgovaraju standardima i zahtevima njihovog sporta. 

7. Aktivni za život. 

U suštini, mladi sportisti u ovu fazu mogu ući na bilo kom uzrastu. Prema modelu dugoročnog sportskog razvoja, ako su deca na pravi način uvedena u sport kroz aktivni start, osnove i programe za učenje treniranja, onda će imati neophodne motorne veštine i samopouzdanje (fizičku pismenost) da ostanu aktivni kroz ceo život u bilo kom sportu. 

Oni mogu odlučiti da nastave sa rekreativnim bavljenjem svojim sportom, ili da u njemu ostanu kao treneri ili sudije. Oni se, takođe, mogu okušati u novim sportskim aktivnostima: npr. bivši strelci ili košarkaši mogu postati orijentirci, igrati tenis, voziti bicikl, rolere itd.