Vaša roditeljska uloga i odgovornosti?

Roditeljska uloga i odgovornost!

TEST 1: Koliko ste uključeni u sportski život svoje dece?

Uključenost roditelja u sportsku karijeru dece može se predstaviti na skali koja se prostire od nedovoljne uključenosti ili potpune neuključenosti, preko umerene ili optimalne, do preterane uključenosti. Ova skala, praćena opisom tipičnog ponašanja roditelja koji se nalaze na njenim krajevima, može poslužiti kao pogodno sredstvo da procenite stepen sopstvene uključenosti u sportski život svoje dece i izbegnete ponašanja, postupke i uverenja koja neminovno vode do profila“problematičnog roditelja”.

- Nezainteresovani 

- Neinformisani roditelji 

NEDOVOLJNA UKLJUČENOST 

- Pozitivni 
- Realistični 
- Podržavajući roditelji 

OPTIMALNA UKLJUČENOST 

- Razdražljivi 
- Fanatični roditelji 
- Treneri sa linije 

PRETERANA UKLJUČENOST 

TEST 2: Spadate li u kategoriju tzv “problematičnih” roditelja?

Imajući u vidu intenzitet i način uključenosti roditelja u sportski život njihove dece, kao i probleme koje svojim ponašanjem stvaraju deci i trenerima, sportski psiholozi i treneri su identifikovali nekoliko tipova problematičnih roditelja. Evo onih koji se najčešće sreću: 

NEZAINTERESOVANI RODITELJI

Oni su potpuno odsutni iz sportskog života deteta i aktivnosti njegovog tima. Ne dolaze na roditeljske sastanke, ne intersuju se za napredak deteta. Neki su jednostavno motivisani da dete “prepuste” treneru, da on brine o njemu i da ga vaspitava, jer oni sami za to nemaju želje, strpljenja ili vremena. Velike su šanse da sportska iskustva dece na taj način “gurnute” u sport budu neprijatna i stresna, a dobrobiti bavljenja sportom svedene na minimum. 

NEINFORMISANI RODITELJI 

Takođe spadaju u kategoriju nedovoljno uključenih roditelja. Oni svoju decu uključuju u sport, plaćaju im članarinu i nabavljaju opremu. Međutim, tu se njihova uloga završava, jer se prestaju interesovati za dalji sportski život deteta, ne dolaze na utakmice, ne posećuju treninge, ne traže informacije od trenera, ne razgovaraju sa detetom o njegovim sportskim iskustvima. 

Razlog ovakvog ponašanja nije u stvarnoj nezainteresovanosti, već pre u nerazumevanju sopstvene uloge – u neinformisanosti kako da podržavaju dete, a da pri tome ne uđu u zonu pritiska, stresa i nerealnih ambicija i na taj način “upropaste” njegovu sportsku karijeru. Iz straha da svojim uključivanjem ne umanje uživanje dece u sportu, takvi roditelji jednostavno odluče da se ne uključuju. 

RAZDRAŽLJIVI RODITELJI

U početku razdražljivi roditelji ne pokazuju pravo lice. Oni prijaju trenerima, jer im pružaju podršku, ne mešaju se u trenažni proces, dolaze na treninge i takmičenja.

Međutim, njihova glavna mana je što se vrlo lako uzbude, “uhvate za srce”, izgube kontrolu i poneseni igrom i željom za golovima ili poenima počinju galamiti, ohrabrivati ili instruisati igrače, sudije i/ili trenere. 

U stanju emocionalnog uzbuđenja oni gube kontrolu i počinju da viču i omalovažavaju, vređaju i zlostavljaju sve redom – od sudija do igrača. Nakon takmičenja oni se često osećaju umornim isto koliko i njihova deca, jer su emotivno proživljavali svaki trenutak utakmice, verujući da na taj način daju svoj doprinos njenom uspešnom ishodu. Jedna od varijanti razdražljivih roditelja su oni koji preterano štite svoju decu i suviše brinu za njihovo zdravlje. 

Takvi roditelji istrče na teren svaki put kad njihovo dete primi udarac ili zadobije modricu. Obično preuveličavaju opasnosti za zdravlje deteta (uglavnom majke), zabrinuti su npr. da li je voda dovoljno topla, temperatura u sali adekvatna itd. 

Razdražljivi roditelji ne shvataju da nekontrolisanim i neprimerenim ponašanjem zbunjuju svoju decu i pružaju loš primer. Oni zaboravljaju da dela govore više od reči i da je njihova primarna dužnost da budu promoteri sportsmenšipa, dobrog sportskog karaktera i fer pleja. 

Deca razdražljivih roditelja često pokušavaju da ih odvrate od dolaska na njihove treninge i takmičenja. Da ne bi i dalje “sramotili” svoju decu, potrebno je da dobro “prostudiraju” i slede kodeks ponašanja roditelja u sportu. 

FANATIČNI RODITELJI

Bez obzira što ih ima različitih vrsta i podvrsta, svim fanatičnim roditeljima zajednička je ista želja – da njihovo dete bude sportski heroj ili heroina - drugi Saša Đorđević, Igor Milanović, Novak Đoković, Jasna Šekarić, Ana Ivanović, Jelena Janković, Amela Terzić, Vlade Divac, Milorad Čavić, braća Grbići, Adem Ljajić . 

Neki od njih su imali vrlo uspešnu sopstvenu sportsku karijeru, drugi neuspešnu, a neki se nikada nisu bavili sportom. Suviše kritični roditelji, oni koji se mešaju u trenažni proces, tzv. “treneri sa linije” ili “Zašto moje dete tako malo ili uopšte ne igra?” - predstavljaju neke od varijacija fanatičnih roditelja. 

Iako mogu izgledati trenutno ushićeni dobrim izvođenjem i nekom akcijom svoga deteta, fanatični, tj. suviše kritični roditelji nikada nisu sasvim zadovoljni. Identifikacija sa svojim detetom je prirodna, ali preterana identifikacija dovodi do toga da neki roditelji potpuno preuzimaju kontrolu nad sportskim životom deteta, odnosno počinju živeti svoj život kroz njegov sport.

Zato uspeh ili neuspeh deteta doživljavaju kao lični uspeh ili neuspeh, počinju se osećati onoliko vrednim koliko je njihovo dete uspešno u sportu. Fanatični roditelji nose veliki rizik za dugotrajan razvoj mladih sportista. 

Oni vrše veliki pritisak na decu, njihove ambicije vezane za sportsku karijeru deteta su nerealne, očekivanja visoka i opterećujuća. Intenzivan pritisak koji njihova deca trpe vidi se na njihovim licima i u izvođenju. 

Ona češće nego druga deca posežu za nesportskim metodama samo da bi pobedila, agresivna su, sklona da povređuju druge sportiste, prepiru se sa sudijama, krše pravila igre, provociraju protivnike, ne poštuju pravila fer pleja, pokazuju manje zalaganja i uživanja tokom trenažnih sesija i daleko su sklonija da napuste sport nego deca pozitivnih i podržavajućih roditelja. 

Deca fanatičnih roditelja znaju da će njihovo slabo izvođenje ili poraz rezultirati dugotrajnim kritikama, pridikama, savetima, kaznama, odmazdama, uskraćivanjem ljubavi i pažnje, a ponekad i fizičkim kažnjavanjem. 

Zato mnoga od njih imaju problema sa spavanjem i jelom pre takmičenja, a neposredno pred nastup postaju suviše napeta, uznemirena, nesigurna i uplašena mogućim neuspehom. 

Fanatični roditelji se obično mešaju u posao trenera, kritikuju ih, ili im daju savete kako da vode utakmice (i ako to oni ne traže), sede blizu terena i uzvikuju sugestije igračima kao da treneri nisu tu. 

Oni često dolaze u konflikt sa trenerima, jer su nezadovoljni “minutažom” svoga deteta, njegovom pozicijom u igri ili pažnjom koju mu trener poklanja. Takvi roditelji prenaglašavaju rezultat i pobedu koja je za njih jedino merilo uspešnosti, kako njihovog deteta, tako i njegovog trenera. 

Oni zaboravljaju da deca nisu“minijaturni odrasli” i da se ne bave sportom zbog zadovoljstva i želje roditelja, već sopstenih potreba za igrom, zabavom, uživanjem i druženjem. Visoki ciljevi fanatičnih roditelja, nerealne ambicije i zahtevi za pobedom po svaku cenu, za decu predstavljaju veliki teret. 

Ona su pod stalnim pritiskom, stresom i strahom, što neminovno rezultira sagorevanjem i napuštanjem sporta. Fanatični roditelji se često na takmičenjima ponašaju neprimereno, glasno kritikuju, dobacuju, osuđuju, vređaju i okrivljuju ukoliko takmičenje, a posebno izvođenje dece, ne zadovoljava njihova očekivanja. 

Oni sami često osećaju pritisak da njihova deca treba da budu uspešna, najbolja i uvek pobednici. Ako nije tako, ugrožen je njihov ego i ponos, osećaj lične kompetentnosti. 

Roditelji koji su i sami bili uspešni sportisti često imaju veća očekivanja da će i njihova deca, takođe, biti uspešna. Međutim, oni mogu biti i mnogo realističniji i objektivniji u vezi sposobnosti svoje dece da uspeju u vrhunskom sportu. 

Mnogi roditelji koji su bivši sportisti žele da njihova deca idu njihovim stopama. Događa se da su i oni pod pritiskom trenera ili drugih koji očekuju da njihova deca budu podjednako uspešna kao što su oni bili. 

Verujemo da vi ne pripadate ni jednom gore opisanom tipu problematičnih roditelja, ili bar da ćete se dovoljno informisati da pravilno shvatite svoju ulogu i očekivanja koja se za nju vezuju i na taj način budete u zoni “optimalne uključenosti” u sportski život svog deteta. I ne zaboravite, vaša primarna uloga je da obezbedite emocionalnu, finansijsku (plaćanje članarine, troškovi nabavke opreme, putovanja itd) i provizornu podršku (uslovi života, hrana, odeća, prevoz na treninge i takmičenja). 

Emocionalna podrška uključuje vašu pomoć detetu da izađe na kraj sa pobedama i porazima, da razvije sportski karakter, da shvati lekcije kojima ga sport uči, da nauči da vrednuje rad, zalaganje, kooperativnost, timske ciljeve, saigrače, sudije, trenere i ostale učesnike u sportu. 

Naravno, čuvajte se prekomerne emo - cionalne uključenosti u sport svoga deteta, jer postoji opasnost da na svoju decu počnete gledati samo kao na “sportiste”, a ne “osobe” koja zaslužuju vašu bezuslovnu ljubav i podršku. Na sreću, istraživanje pokazuje da većina naših roditelja ima pozitivan odnos prema sportu svoje dece, jer vole što im se deca bave sportom i u tome ih podržavaju. 

Oko 96.6% mladih sportista Srbije izjavljuje da roditelji podržavaju i podstiču njihovo bavljenje sportom, da im pružaju potrebnu ekonomsku i snažnu psihološku podršku. Samo 2.9% anketiranih smatra da je odnos roditelja prema njihovom bavljenju sportom “ravnodušan”, a svega 0.5% ima roditelje koji niti podržavaju niti vole što se oni bave sportom.