Postoje različite vrste identifikacija talenata. Po funkciji (čemu služi) razlikujemo detekciju od selekcije talenata.
Detekcija (otkrivanje) talenta znači pronalaženje potencijalnog igrača, među pojedincima koji se fudbalom ne bave.Selekcija (izbor) identifikovanje igrača na raznim fazama karijere koji pokazuju nivo igre koji se zahteva za uključivanje u neki tim ili grupu (npr. fudbalsku školu, turnir).
Detekcija i selekcija se zasnivaju na pretpostavci da smo na taj način identifikovali (prepoznali) podobnost pojedinca za uspešno bavljenje fudbalom, uvek sa nadom da smo na taj način dugoročno predvideli fudbalsku karijeru detektovanog ili selekcionisanog pojedinca. Već smo pomenuli kako je takva nada – dugoročno predviđanje karijere - uzaludna. To ne znači da ti postupci nisu opravdani, Imaju jednostavan razlog – praktičnu neminovnost.
Baš zbog toga što u fudbalu uvek mora da postoji izdvajanje nekih pojedinaca od nekih drugih, ne na osnovu ličnog opredeljenja učesnika, nego na osnovu spoljašnje (najčešće trenerove) procene, ti postupci ne treba da budu zasnovani na pogrešnim idejama (npr. o „Božjem belegu“ po kome ćemo prepoznati budućeg šampiona) i u najmanju ruku, onaj ko vrši detekciju i selekciju treba da je skroman u pretenzijama i spreman na priznavanje greške, jer je to preduslov usavršavanja.
Identifikacija talenta se razlikuje i po postupku (načinu rada): Postoji subjektivna identifikacija, čiji suštinu dobro izražava njen naziv u praksi - „oko trenera“.
Bez pomoći bilo kakvog mernog instrumenta, samo na osnovu iskustva i podataka koje dobija posmatranjem „golim okom“ trener odlučuje ko gde pripada.
Drugi način identifikacije talenta se naziva objektivnim, kada trener ili druga osoba koriste neki merni instrument, koji daje objektivnu ocenu predmeta merenja, što znači da korisnik instrumenta, merilac, ne utiče na ocenu-rezultat merenja.
Pre no što pređem na prikaz načina identifikacije talenta u fudbalu, koristim priliku da poređenje subjektivnog, „odokativnog“ i objektivnog, naučnog identifikovanja talenta, komentarišem u širem kontekstu – u okviru odnosa pred-naučne prakse i nauke.
U svim ljudskim delatnostima, uključivanje nauke je unapredilo pred-naučni način rada. To je početni i za sada glavni argument za uključivanja nauke u sport. U sportu nauka treba da potvrdi svoju prednost nad spontano razvijanim, tradicionalnim, zdravorazumskim načinom rada.
Evo, nauka teži da se potvrdi i u vezi sa identifikacijom talenta. Bez obzira na to što je već rečeno o lakomislenoj upotrebi reči „talenat“ u sportskim (vannaučnim) krugovima, kao i na nove kritičke argumente koji slede, treba kazati da je fudbalsko umeće, igračko i trenersko, dugo razvijano bez pomoći nauke i da to nije nimalo naivna praksa.
Zbog postojanja nimalo naivne prakse, čijem unapređenju naučnici tek počinju da daju doprinos, nauka ne sme da se postavi arogantno (nadmeno) ni u pitanju identifikacije-selekcije talenta. Pokazuje se da je to i za nauku teško pitanje, a teška pitanja nauka teži da savlada tako što komplikovanu stvar - pojednostavljuje.
U mnogim dosadašnjim pokušajima da izađe na kraj sa teškim pitanjem dugoročnog predviđanja uspešnosti sportista, nauka je stvar preterano pojednostavila, kao npr. kada je proglasila da je nivo testosterona na najranijem dečjem uzrastu predznak dobre sportske karijere ili kad je urođenu dominaciju brzih ili sporih mišićnih vlakana proglasila prediktorom uspeha u sprinterskim ili dugoprugaških disciplina atletike ili u drugim sportovima u kojim je važan jedan ili drugi režim rada mišića.
Kad se govori o objektivnosti – subjektivnosti, nauka teži da svojom objektivnošću prevaziđe subjektivnost zdravog razuma običnog čoveka ili pak subjektivnost „iskusnog oka“ trenera.
Merenje testosterona je potpuno objektivno, kao što su to i merenja raznih drugih fizioloških, antropometrijskih i telesnih karakteristika čoveka – za koje se mislilo da će rešiti teške probleme identifikacije-selekcije u sportu. Dosad se uvek pokazalo da te objektivne mere nisu hvatale suštinu problema.
Prosto rečeno, to objektivno merenje nije omogućavalo željeno predviđanje sportskog dostignuća. Takva objektivna merenja nisu bila dovoljno uspešna u relativno jednostavnim sportovima, u kojima uspeh mnogo zavisi od antropometrijskih i (ili) fiziološkoh karakteristika čoveka.
Odmah se nameće pitanje, šta možemo da očekujemo od nauke, posebno od objektivnog merenja, u mnogo komplikovanijim sportovima, kakav je fudbal? Odgovor na to pitanje sledi nešto kasnije i biće optimističan, ali neće biti likovanja u pobedi nad pred-naučnom praksom, jer nadmetanja neće biti, već saradnje i uzajamnog pomaganja u nastojanju da se reše teški problemi prakse. Ali najpre treba da vidimo kako se tradicionalno rešava problem identifikacije – selekcije talenata u sportu.
