Naučni pristup identifikaciji talenata koristi objektivne metode. Na nekoliko mesta u ovom tekstu pominjane su naučne metode u identifikaciji talenta.
Ovde ćemo navesti samo one metode istraživanja za koje ne važi ranija kritika o pojednostavljenom pristupu i koje daju najvažnije nalaze relevantne za fudbal.
Prvo, kad je reč o fizičkim sposobnostima, Reilly (2000) zaključuje da je u fudbalu teško identifikovati talenat “zbog kompleksne strukture sporta”, “nema metode koja reprezentuje igračeve fizičke kapacitete (eng. capabilites), Zato antropometrijske i fiziološke podatke treba koristiti za praćenje mladih igrača, a ne za selekciju”
Drugi istraživači su u psihološkoj oblasti našli razlike uspešnih igrača u odnosu na manje uspešne.
U testovima kognitivnih sposobnosti, superironi igrači su:
a) brži i tačniji u prepoznavanju i reprodukciji obrazaca igre,
b) bolji su u anticipaciji akcija protivnika, na osnovu kontekstualnih informacija,
c) bolji su u vizualnom pretraživanju polja,
d) imaju tačnije očekivanje onoga što će se desiti u posebnim okolnostima.
Ovde treba dati važnu napomenu. Ni ovaj naučni pristup ne omogućuje željenu tačnost identifikacije talenta, ako pod tim podrazumevamo predikciju kognitivne superiornosti sa ranog uzrasta.
Autori ovih nalaza tumače dobijene razlike nakupljenim prethodnim znanjem, a ne genetskom dispozicijom superiornih igrača. U svakom slučaju, kognitivne veštine se mogu menjati specifičnim treningom nezavisno od početnog nivoa.
