Dobar primer prednaučnog pristupu identifikacije talenta daje Svatopluk Stojan, visoki trenerski autoritet, čije se gledište o sportskom talentu navodi u raznim priručnicima koji se koriste u trenerskim školama, uključujući i fudbalske.
Taj autor je pobornik hipoteze urođenih granica, koja glasi: “dostizanje maksimuma u sportu nije primarno pitanje istrajnosti i vrednoće u vežbanju, već je dato zakonima nasleđa.”Maksimalni sportski domet je određen sa tri tipa talenta: kretnim talentom, koordinacionim talentom i talentom takmičenja. Talenat kretanja (ili kretni talenat) je sposobnost igrača da brzo i tačno nauči kretanje datog sporta. Iskusno oko trenera treba da je u stanju da uoči karakteristike kretanja sportiste, kao što je usaglašenost kretanja sa utvrđenim standardom tehnike i uspešno korišćenje te tehnike.
U “izvesnom stepenu” kretni talenat je podložan treningu, dodaje Stojan. Talent koordinacije je urođena sposobnost mladog sportiste da efikasno i u pravo vreme koristi kretanje. Ona je povezana sa vizuelnom i kinestetskom kontrolom kretanja, pa se ovde koristi još i naziv perceptivno-motorna sposobnost.
Nedostatak koordinacije može narušiti efikasnost “knjiški” naučene, ispravne tehnike. Dok specifične vežbe mogu unaprediti koordinaciju i kvalitet sportskog kretanja, pravi koordinacioni talenat je uglavnom urođen. Urođenu koordinaciju je teško identifikovati, priznaju svoju nemoć Stojan i pristalice ove koncepcije talenta.
Talenat takmičenja dolazi do izražaja kada sportsku veštinu treba pokazati u uslovima takmičenja. To je, po Stojanu, “izvanredno povoljna kombinacija psihičkih i mentalnih svojstava. Mentalna snaga pravi razliku između dobrih i velikih igrača.
Mnogi mladi igrači imaju talenat kretanja, ali mnogo manje talenat koordinacije, a talenat takmičenja je vrlo redak. A velika retkost je igrač koji poseduje sva tri talenta. To je tzv. super talenat.” (Stojan, 1996, str. 14). Stojan sumnja u naučne metode za pouzdano utvrđivanje talenta.
Tvrdi da su te metode isprobavane od strane mnogih, ali bez očekivanog uspeha - zato što one nisu u stanju “da zamene iskustvo i tzv. oko trenera. Te (naučne) metode imaju dve velike mane.
Prvo, koncentrisane su primarno ili potpuno na pronalaženje i razvoj kretnih talenata, a ne na najređi - talenat takmičenja.” (S. Stojan).
Drugi nedostatak jeste to što su pokušavale da daju pozitivno predviđanje (tj. “taj junior će jednom uspešno reprezentovati svoju zemlju na najvišem nivou”), a takva prognoza za školski uzrast je “nerealna, ako ne i nemoguća”.
Umesto toga, iskusan trener treba da se bavi “negativnim predviđanjem”, da utvrdi urođene granice nečijeg dometa, tokom “jedne ili dve godine ozbiljnog i srčanog (“hard and strongwilled”) treninga.
Tome posebno koristi istraživanje razloga nečijeg neuspeha, a tu je najčešći nedostatak u oblasti “psihičkih faktora”, koji su retko na traženom nivou, mada su oni odlučujući u uspehu velikih igrača.
Možemo da zaključimo da ovaj autor preporučuje ocenjivanje tehničko-koordinacione komponente talenta, pored takmičarske, ali je po njemu od presudnog značaja – posebno za “negativno predviđanje” – mentalna čvrstina, koja odlikuje retke pojedince – kojima je to umnogome urođena prednost.
