Kao pažnje vredan primer pred-naučnog pristupa identifikaciji talenta u fudbalu je sistem ocene talenta razvijen u Holandiji, u fudbalskom klubu Ajax.
Za procenjivanje mladih igrača se korististe četiri kriterijuma: tehnika, inteligencija, ličnost i brzina, a naziva se TIPS, što je akronim izveden od engeskih reči: Technique (tehnika), Intelligence (inteligencija) ili Insight (uvid), Personality (ličnost), i Speed (brzina).
Tehnika obuhvata ukupan opseg tehničkih elemenata za efikasno baratanje loptom. Da odmah prokomentarišem probleme u upotrebi ovog, nedovoljno objektivno definisanog, kriterijuma. Efikasno baratanje loptom se različito shvata od strane raznih trenera. Videli smo da Stojan, kada ocenjuje kretni talenat, veliki značaj pridaje usaglašenosti sa usvojenim standardom tehnike.
Neki drugi trener bi veći značaj mogao dati sposobnosti igrača da prilagodi tehniku različitim okolnostima, nasuprot njenom idealnom izvođenju u standardnim uslovima. Verovatno Holanđani tako koriste ovaj kriterijum u ocenjivanju, bar je to u skladu sa shvatanjem dobre tehnike u okviru koncepcije motorne veštine koje se ja držim.
Po toj koncepciji, što je tehnika savršenija, to je primenljivija u novim i neobičnim uslovima. A baš u takvim uslovima je veća verovatnoća da dođe do odstupanje kretanja od (zadatog standarda ) tehnike, tj. do njenog “izvitoperenja”, ali koje, sa aspekta efikasnosti, predstavlja baš pravi odgovor na zahtev situacije.
U svakom slučaju, šira upotreba ovog kriterijuma zahteva razradu i konkretizaciju uopštene formulacije. Ako se ne formuliše objektivnije i preciznije, taj kriterijum je podložan subjektivnom tumačenju, pa su moguće velike razlike od trenera do trenera. Drugi nedostatak ovog kriterijuma je u tome što dobra tehnika u sadašnjem trenutku ne mora da znači i potencijal za dalje tehničko usavršavanje mladog igrača.
Sadašnje stanje možda govori o dobrom trenerskom radu ili kvalitetnom i vrednom učenju mladog igrača, a ne mora da izražava potencijal za dalje učenje – što bi odgovaralo pravom shvatanju izraza “identifikacija talenta”, gde nas prvenstveno interesuje nečiji budući, ako ne kranji domet. Inteligencija, ili kako se nekad navodi – uvid (istim slovom “I” počinju obe eng. reči: Insight i Intelligence) znači pre svega situaciono, operativno taktičko ponašanje, naročito snalaženje u problemima grupne ili timske akcije.
Udeo te komponente u proceni talenta mora biti manji kod mlađih uzrasta, dok u srednjem i kasnom tinejdžerskom uzrastu raste važnost pametne igre na određenoj poziciji i prilagođavanje u okviru tima.
Moj komentar o važnosti inteligencije igre u fudbalskom majstorstvu je sledeći: Ako se termin “inteligencija” uzme u tradicionalnom psihološkom, kao i laičkom shvatanju, sugerira se jedna vrsta nadarenosti, manje-više fiksirani kapacitet za (nerutinsko) rešavanje (novih) situacionih zadataka.
Međutim, teško je razgraničiti rutinsko, šablonsko (“neinteligentno”) ponavljanje dobro uvežbanih akcija od improvizovanih (inteligentnih) rešenja “u trenutku nadahnuća”. Fudbal je tako dinamična igra da su retki slučajevi “puke reprodukcije” uvežbanih kombinacija; skoro uvek se zahteva nekakvo prilagođavanje neponovljivom sklopu okolnosti. Dakle, dobar taktičar je uvek inteligentan taktičar.
Naglašavam: Dobar taktičar nije samo onaj ko dobro sprovodi instrukcije trenera date pre meča ili tokom poluvremena (“taktički disciplinovan”) i ko dobro analizira utakmice, već i onaj koji brzo odlučuje u situaciji. U svakom slučaju, to je taktičko majstorstvo igrača. Prihvatljiv mi je, kao potpuni sinonim, izraz “inteligencija igre”. Ali preferencija termina “inteligencija” nad “majstorstvom” verovatno nije slučajna. “Inteligencija” sugerira nadarenost ili “prirodni talenat”, dok “majstorstvo” jasno podrazumeva utreniranu sposobnost. Tu se nalazi osnovna moja primedba ovom kriterijumu. Nalazi sportskih psihologa pokazuju da je inteligentno rešavanje fudbalskih problema vrlo podložno učenju, pa nije dobro računati da će se ranim utvrđivanjem nečije inteligencije za igru (kao “prirodnog talenta”) obezbediti kasnija fudbalska inteligencija.
Prema psihološkim saznanjima, rana fudbalska inteligencija je naučena sposobnost, a dalji razvoj fudbalske inteligencije takođe zavisi od učenja, a ne od nekakvog sazrevanja “prirodne inteligencije”. Ličnost je vrlo širok pojam, kako u psihološkoj nauci, tako i van psihogije.
Kada bi se prepustilo svakom treneru da određuje šta znači “šampionska ličnost” dobili bismo veliko mnoštvo vrlo različitih određenja. Ovde ćemo se baviti jednom definicijom tog kriterijuma u okviru TIPS, koja navodi četiri komponente ličnosti: kreativnost, odvažnost, harizmu i samouverenost.
Doduše, treneri ni tu ne dobijaju precizno uputstvo za prepoznavanje tih komponenti ličnosti, ali je ipak ovde stvar konkretnija nego u prethodnim komponentama TIPSa. Vredi se malo zadržati na razmatranju navedenih svojstava sportski talentovane ličnosti, prema Holanđanima. Kreativnost se u sportu najčešće shvata kao suprotnost rutinske igre.
U tom smislu, kreativna igra je “nečitljiva”, za razliku od igre koja se odvija po poznatim shemama (šemama ili šablonima, klišeima). Igrač sklon raznovrsnosti u napadu i korišćenju raznih načina skrivanja sopstvene namere i obmanjivanju protivnika ima veliku prednost. Ali opet – kao i kod prethodnih kriterijuma - stoji primedba Holanđanima da ovo svojstvo ne treba smatrati datim i nepromenljivim.
Mladi fudbaler koji pokazuje kreativnost je to naučio, onaj pak ko nije kreativan može to da nauči. Kreativnost se može negovati. Trener treba sam da podstiče raznovrsnost i novinu i treba da ohrabruje mlade sportiste da sami tragaju za novim rešenjima u igri.
Zato je tačna, mada na prvi pogled problematična, tvrdnja koju nalazimo u fudbalskom priručniku:” „Loša“ odluka mladog igrača tokom igre je bolja od sprovođenja „dobre“ odluke trenera.” Zapravo je kreativnost priradan “izdanak” prave veštine, taktičke (kognitivne) ili tehničke (perceptivno-motorne) vrste.
Odvažnost je u sportu neophodna crta ličnosti. Ona može da ima smisao fizičke hrabrosti, ali i (psihičke) nepokolebljivosti u igri sa jakim protivnikom ili kod “beznadežnog” rezultata. Utoliko je vredno preporučiti trenerima da na umu imaju tu osobinu ličnosti. Međutim, primedba se i ovde odnosi na podrazumevanu ideju o urođenoj odvažnosti, a zapravo je to uveliko vaspitljiva osobina.
Podsećajući se na Stojan-ovo razlikovanje pozitivnog i negativnog predviđanja, recimo trenerima da odsustvo odvažnosti (koju možemo smatrati delom mentalne čvrstine) kod deteta ne treba brzopleto shvatiti kao nepopravljivi hendikep i razlog za “negativno predviđanje”, već kao povod za prevaspitavanje mladog fudbalera – ako u drugim aspektima obećava uspešan razvoj.
Harizma (grč.“božanski ili specijalni dar”) je moć uticaja nekog pojedinca na ponašanje drugih pripadnika tima (predvođenje), u vidu isticanja ponašanja koje drugi imitiraju, a prvenstveno u vidu stvaranja uverenosti da je tim sposoban da postigne izazovne ciljeve.
Moj komentar je ovde kratak: Treneru su dragoceni igrači sa ovom osobinom – ako je on u stanju da je prepozna kod mladih. Samouverenost je osobina koja odvaja vrlo uspešne sportiste, od ostalih. To je čvrst nalaz psihologije sporta.
Doduše, psiholozi bi samouverenost precizirali na dva načina. Prvo, za uspeh u sportu je važna ne nečija opšta samouverenost, već je nužna, ali i dovoljna, tzv. akciona samouverenost, specifično verovanje mladog igrača da je u stanju da svojim naporom ostvari zadatak pred kojim se nalazi. Drugo, takva akciona samouverenost je dobrim delom rezultat vežbanja, tj. nije posledica genetske dispozicije.
Brzina u sportu nema jedno značenje. Ako iz razmatranja izuzmemo brzinu timske igre (koja je nesumnjivo velika prednost) i u obzir uzmemo samo brzinu pojedinca, treba reći da je za psihološko razmatranje najbitnije razlikovanje brzine kretanja (složenog ili prostog) od brzine reakcije ili vremena reakcije, kao pred-motoričkog, psihičkog vremena, koje presudno utiče na kvalitet nečije igre. To je brzina kojom igrač prepoznaje obrasce igre, čita namere protivnika ili uopšte predviđa tok akcije, brzina kojom donosi odluke. Ta vrsta brzine bitno određuje efikasnost i ekonomičnost brzog izvođenja akcije.
Najopštiji zaključak za pred-naučni pristup identifikaciji talenta jeste da se u tim sistemima (u Stojan-ovom, kao i u TIPS-u) ukazuje na veliki značaj psiholoških karakteristika, koje se proglašavaju odlučujućim za uspeh sportiste, bilo da je reč o afektivno-motivacionoj oblasti (npr. mentalna čvrstina koja je ključna za Stojan-a, ili ličnost, u TIPSu) ili kognitivnoj (npr. inteligencijauvid).
Po tome su pred-naučni sistemi, proistekli iz prakse, znatno prevazišli neke pojednostavljene naučne pristupe koji premalo vode računa o psihološkom izvoru sportske superiornosti.
Prednaučno (ali nimalo psihološki naivno) razmišljanje sportskih poslenika je u skladu sa psihološkom naukom, koja na dva načina ovde može biti od koristi. Prvo, može pomoći u objektivnijem i preciznijem ocenjivanju suptilnih osobina koje su prepoznate kao karakteristike superiornih sportista. Drugo, može pokazati kako je uspešnije moguće prevladavati postojeće nivoe traženih osobina, primenom odgovarajućih postupaka učenja.
U stepenu u kome psiholozi budu uspešno demonstrirali moć učenja u oblasti tehnike, taktike, kao i u oblasti koja se opisuje kao mentalna čvrstina – kod praktičara će slabiti uverenost o fiksnom talentu i o potrebi njegove rane indentifikacije.
