Trening kognitivnih veština na terenu!

Najpre treba razjasniti neke veze psiholoških pojmova sa pojmovima korišćenim u fudbalu.

Proizvod taktičke pripreme jeste taktičko znanje, sačuvano u dugoročnoj memoriji. To znanje usmerava planiranje i analizu (pre meča, nakon meča i prekidu), kao i situaciono odlučivanje – tokom meča.

Taktičko znanje može biti različite specifičnosti : Od znanja specifičnog za sport (ili čak poziciju) do znanja sa širokom transferom, prvenstveno kod srodnih sportova (za fudbal je utvrđen transfer među sportovima invazije / prodora.)

Postoji implicitno (podrazumevano, nečujno) znanje, koje se u fudbalu najčešće naziva “osećaj”. Ono je po pravilu stečeno nesvesno, na terenu i teško ga je iskazati rečima; suprotno je eksplicitno (jasno izraženo, iskazano – rečima) znanje.

Posebna veština trenera jeste u sposobnosti prevođenja jednu vrstu znanja u drugu. Analogno implicitnom i eksplicitnom znanju postoji implicitno i eksplicitno učenje. Nakon tumačenja nekih važnih pojmova, daću zaključke psiholoških istraživanja, koja mogu biti korisna u fudbalskom treningu taktike.

Najosnovnije odlučivanje fudbalera vezano je za dva kognitivna problema:

1. Koju motornu akciju (kretanje) izvesti (npr. koju vrstu šuta)
2. Kako to kretanje izvesti (npr. snaga i pravac šuta, “frljoka” ili bez rotacije i t.sl.).

Psihološko-analitički posmatrano, radi se o dve posebne odluke, odvojene međusobno milisekundama.

Fudbalsko-analitički posmatrano, radi se o dve vrste odluka. Pitanje “Šta uraditi?” (npr. koji šut?) smatra se taktičkim zadatkom i trenira se u okviru taktike. Drugo pitanje, “Kako uraditi?” (kako izvesti?), smatra se pitanjem tehnike i trenira se u okviru tehnike (odvojeno).

Naravno da su to neodvojivi zadaci i to ponovo treba da nas podseti na neodvojivost tehnike i taktike. Iz psihologije dolazi savet je da se odlučivanje o “Šta?” i “Kako?” što ranije spoje u procesu učenja kod mladih fudbalera.

U vežbanju odlučivanja “ŠTA uraditi?” treba uzeti u obzir tri faktora:

1) složenost situacije,
2) korišenja pravila AKO-ONDA (AKO postoji to ONDA raditi to) i 3) kreativnost odluka

1) Kad je reč o složenosti situacije, kod mlađih je bolje ići od jednostavnih situacija, sa malo opcija, ka složenim situacijama. Način menjanja složenosti situacije se može odnositi na broj uključenih igrača ili na prirodu zadatka koje zadaje trener.

2) Usvajanje pravila AKO-ONDA može da se odvija tako što se ona prezentuju (a) rečima ili slikom; ili (b) igrač ih implicitno nauči, kroz igru (AKO je odbrambeni igrač .... a tvoj položaj ... ONDA uradi ...) Trener treba rečima da iskaže probrana, ključna pravila, što se naziva eksplicitnim učenjem.

Međutim, utvrđeno je da u prostim situacijama, takvo, eksplicitno pravilo, može da ometa učenje. Znači da se neka jednostavnija pravila bolje uče implicitno. Aranžiranjem igara sa malim brojem igrača, trener može kanalisati implicitno učenje.

3) Učenje kreativnosti znači vežbanje da se za svako AKO daje više mogućih ONDA, što u jednom nizu odluka – donosi iznenađenje protivniku, što i jeste osnovna svrha kreativnosti (osim estetskog uživanja igrača i gledalaca).

U vežbanju odlučivanja “KAKO uraditi?” treba uzeti u obzir tri preporuke.

1) Situacija u vežbanju mora da nalikuje takmičenju.
2) Korišćenje naznaka radi bržih KAKO odlučivanja. Npr. igrač je naučio verovatnoću uspešnosti određene vrste šuta, ali pokret protivnika (posebno “anticipatorni”) menja odluku o šutu.
3) Fokusiranje pažnje na efekat kretnje donosi bolji rezultat. S obzirom da se psihologija zalaže za bolje povezivanje tehničkog i taktičkog obučavanja, sačinjeno je nekoliko sistema rada s mladim igračima u kojima uspešno kombinuje motorno (tehničko) i kognitivno (taktičko) obučavanje. Npr. u okviru Modela kompetentnosti za igre prodora (MKIP, eng. IGCM) se predlaže postepeno približavanje situacije vežbanja uslovima realne igre, umesto izolovanog vežbanja motornih veština – tehnike.

Koriste se izmenjene (modifikovane) igre, koje sadrže određeni stepen realnosti i fokusiraju neki element igre (šutiranje ili stvaranje mogućnost za šut). Koriste se pojednostavljene situacije – po broju igrača ili drugih komponenti igre. Tokom cele igre se odlučuje šta, kad, gde i kako. Sam igrač odlučuje.

Na kraju ovog dela teksta koji se tiče razvoja tehničko-taktičkog majstorstva, ponovićemo psihološko zalaganje za celovitim pristupom u radu sa igračima, uz navođenje dokaza za njegovu ispravnost iz prakse. “Globalni metod” Hoze Murinja objedinjuje tehničku, taktičku, fizičku i mentalnu pripremu. To znači da se uvek vodi računa o celovitosti ponašanja i da je rad sa delovima, tj. aspektima tehnike, taktike i t.d. zapravo samo promena naglaska.

Čak ni fizička priprema se ne radi izolovano. Murinjo kaže: “Kod nas nema mesta za fizički trening; za tradicionalni trening izdržljivosti, snage i brzine. Tu je uvek reč o ponašanju.“ Murinjom Globalni metod je fudbalska konkretizacija opšteg psihološkog princima celovitosti ponašanja: Igra fudbalera je nešto više i drugačije od pukog zbira posebnih delova, npr. taktike, tehnike, snage, izdržljivosti i t.d.

Ako je u realnosti ponašanje celovito, onda razvijanje fizičkih karakteristika izdvojeno iz ponašanja fudbalera nema željene efekte. Zapravo takvo izdvajanje nije ni moguće. Fizičke karakteristike se javljaju (i razvijaju) uvek u okviru neke “tehnike”. I da hoćemo, snagu izolovano iz ponašanja ne možemo jačati.

Podsetimo se slučaja sa merenjem “low body power” K. Rolanda, koji pokazuje kako je besmisleno meriti “čistu eksplozivnost”. Zapravo je Ronaldo pokazao da on poseduje dve vrste “low body power”, a samo u jednoj od te dve vrste je on pokazao izuzetnu superiornost. To je ona vrsta “eksplozivnosti” koju je razvijao - u okviru fudbalskog zadatka udarca glavnom.

Tačno je da mi koristimo reči koje sugeriraju rasparčanost ponašanja. Treba da smo svesni da naše reči upropćavaju realnost i da su samo nužno zlo u stručnoj i naučnoj komunikaciji i u radu sa sportistima. Isto tako je tačno da Murinjo ima trenere specijaliste za pojedine aspekte sportske pripreme. On ima i kondicionog trenera. Ali Murinjo i kondicioni trener zajedno razmatraju pripremu igrača, s obzirom na strateški plan igre i uloge igrača u tom planu. To je značenje Muronjovih reči da kod njega nema fizičke pripreme.