Možda će se neki, uglavnom mladi i neiskusni treneri, s pravom zapitati „Šta će meni filozofija, nije moj zadatak da isprazno filozofiram, već da organizujem i vodim treninge, da sportiste spremam za takmičenja?“
Odgovor na ovakva i slična pitanja daje R. Martens (82) podsećajući ovakve trenere da je njihovo zanimanje puno situacija u kojima treba donositi teške odluke i rešavati etičke dileme.
Uloga dobro razvijene filozofije treniranja jeste da trenerima pomogne da lakše donesu takve teške odluke, da ne podlegnu spoljnim pritiscima, da ne naruše svoj moralni i stručni integritet, da uspešno udovolje zahtevima treniranja, da sa sportistima uspostave odnose međusobnog poverenja i poštovanja, da izgrade uspešnu trenersku karijeru.
Filozofija treniranja nije nešto što se gradi nezavisno od vaše ličnosti, onoga što vi zaista jeste i nastojite da postanete, od uslova u kojima živite i radite, od vaše generalne životne filozofije.
Mada su o filozofiji treniranja govorili mnogi uspešni treneri i sportski direktori kao što su Torre, J., Parsh, D., Horwood, D., Guthri M. (120, 88, 69, 65), ipak je psiholog R. Martens autor knjige “Successfull Coaching”, koja predstavlja zvanični tekst Američkog programa za edukaciju sportskih trenera (82) dao najveći doprinos, ukazao na njen značaj, sadržaj, način razvijanja i njenu etičku zasnovanost.
Po njegovom mišljenju filozofija treniranja sastoji se od:
1. Glavnih ciljeva koje želite da postignete i
2. Vaših uverenja i principa koji vam pomažu da ostvarite svoje ciljeve.
Oni vam pomažu da se izborite sa različitim životnim situacijama, jer ćete u njima reagovati u skladu sa svojim uverenjima i principima, biti svesni posledica takvih postupaka i spremni da svoja uverenja i principe ili dodatno učvršćujete, ili menjate i prilagođavate.
Ključ za razvijanje filozofije treniranja i filozofije života jeste vaša spremnost da upoznate sebe, da sebi postavite i iskreno odgovorite na sledeća tri pitanja (107):
1. Zašto želim da postanem trener, ili zašto sam izabrao/la da budem trener?
2. Koga želim da treniram?
3. Kakav trener želim da budem?
Filozofija treniranja ne gradi se čitanjem knjiga koje o tome govore, niti kopiranjem i usvajanjem filozofije nekih poznatih trenera. Ona se stiče kroz rad, ona je rezultat svih vaših životnih iskustava i trebalo bi da bude usklađena sa vašim opštim životnim principima, vašom generalnom životnom filozofijom.
To znači da bi prema sportistima trebalo da postupate na isti način kako to činite i prema ljudima iz drugih oblasti vašeg života. Naravno, ako ste trener u dečijem i omladinskom sportu, onda mnoge svoje postupke morate prilagoditi potrebama mladih ljudi i sa njima ne postupati kao što to činite sa odraslim osobama.
Uvek morate imati na umu da deca nisu minijaturni odrasli i da je vaš zadatak da sledite principe zlatnog pravila: ”Postupaj sa drugima onako kako bi želeo da oni postupaju sa tobom”, koje bi u radu sa decom i mladima moglo glasiti – ”Sa mladim sportistima postupaj onako kako bi želeo da drugi treneri postupaju sa tvojim detetom”.
I dok Martens (82) ističe da za trenere ništa nije tako praktično i korisno kao dobro razvijena filozofija o životu i treniranju, jer im daje usmerenje, utiče na to kako opažaju i interpretiraju stvari, iskustva, ljude i događaje u svom životu, određuje njihov odnos prema trenerskoj ulozi, ciljevima i zadacima koje žele postići – drugi stručnjaci u sportu je definišu preko određenih pravila ponašanja u treniranju, prioriteta u radu sa sportistima, dužnosti i odgovornosti koja se vezuje za njihovu ulogu. Npr. Tore (120) smatra da se filozofija treniranja sastoji od građenja sopstvene snage i mentalne čvrstine, sposobnosti da se sportisti usmere na izvođenje, da se oslobode straha od takmičenja, da ne stvaraju paniku i ne podležu panici.
Trener sa dobrom filozofijom, što istovremeno znači i pravilnim pristupom treniranju, trebalo bi sebe i svoje igrače dobro da pripremi za utakmicu, da pravilno rasporedi zadatke, da se stara da svaki igrač izvršava ono što se od njega očekuje, da teži pobedi na svakom takmičenju “ne zato što će mu to doneti veći uspeh, već zato što je on angažovan (zadužen) da to radi” (120).
Sportski direktor Parsh (88) smatra da filozofija treniranja predstavlja osnov svih trenerskih aktivnosti i da je najvažniji element koji odlučuje kako će treneri postupati sa sportistima. Ona leži u osnovi njihovog procesa odlučivanja, ciljeva koje pred sebe postavljaju, klime koju kreiraju na treninzima i takmičenjima.
Da bi razvili svoju trenersku filozofiju, po mišljenju Parsha, treneri bi trebalo studiozno i iskreno da odgovore na sledećih osam pitanja:
1. Šta žele da postignu?
2. Koji su im prioriteti?
3. Koje su njihove odgovornosti?
4. Koje metode obučavanja koriste?
5. Kako definišu uspeh?
6. Kako će organizovati treninge i utakmice?
7. Timska pravila i posledice
8. Kako će prenositi (komunicirati) svoju filozofiju?
Trener i sportski direktor Don Horwood (69) polazi od uverenja da će trener koji ne zna čemu teži, verovatno u svemu biti neuspešan. Većina trenera svoju filozofiju zasniva na svojim verovanjima, okruženju i iskustvu.
Kako vreme odmiče oni opažaju šta je u njihovoj filozofiji dobro i produktivno, a šta ne i to saznanje menja ili osnažuje njihove principe. Na taj način oni dolaze do stabilne i autentične filozofije koja im može obezbediti značajno mesto u trenerskoj profesiji.
Mada postoji toliko filozofija koliko i trenera, sve one, po mišljenju Horwooda, pokrivaju sledeće važne odlike njihovog ponašanja i stavova u izvršavanju svojih trenerskih uloga:
▶ Entuzijazam
▶ Važnost pobeđivanja
▶ Disciplina
▶ Pravila i predstave o sebi
▶ Odnos prema alkoholu, drogi i pušenju
Atletski trener Mark Gathri (65) takođe smatra da je filozofija treniranja ključna za to kako ćete odrediti svoju trenersku karijeru i kako će vaš tim funkcionisati u trenažnim i takmičarskim situacijama. I ne samo da je ona temelj vašeg trenerskog programa, vodič za vas i vaše osoblje, već takođe definiše radno okruženje za sportiste u vašem timu.
Ona ih navodi da preuzmu odgovornost za sopstvene postupke i odluke i ohrabruje da se susretnu sa očekivanjima koja se postavljaju pred njih kao pojedince i kao tim u celini. Mladi treneri stvaraju dinamičku filozofiju koja se stalno razvija sve do trenutka dok ne postanu sigurni u ispravnost svojih postupaka i odluka koje se tiču njihovih sportista i timova.
Trenersku filozofiju oblikuju iskustva koja vi kao treneri stičete radeći sa različitim sportistima u različitim situaciijama.
Bez obzira da li se radi o atletskim trenerima, ili trenerima drugih sportskih grana, njihovu trenersku filozofiju sačinjavaju sledeći principi:
▶ Biti svoj, biti autentičan.
▶ Odrediti svoje trenerske ciljeve.
▶ Postaviti pravila.
▶ Izgraditi i negovati odnose sa sportistima
▶ Biti organizovan.
▶ Uključiti pomoćne trenere.
▶ Pomoći sportistima da se izbore sa stresom.
Iz prethodno iznetog možete uočiti da u citiranim pristupima sadržaju i objašnjenju trenerske filozofije ima puno zajedničkih elemenata koji istovremeno predstavljaju i osnovne stručne, pedagoške i psihološke principe u radu sa sportistima svih uzrasta.
O njima ćemo nešto detaljnije govoriti u poglavljima koja slede, a sada ćemo se ukratko osvrnuti na dva glavna zadatka koja se vezuju za razvoj filozofije treniranja: bolje upoznavanje sebe (razvoj samosvesnosti) i definisanje sopstvenih ciljeva u treniranju.
