Karakteristike dece uzrasta od 6-10 godina
Na uzrastu od 6 godina većina dece:
▶ Počinje da shvata uzročno-posledične odnose. “Magično” i “egocentrično” mišljenje tipično za predškolce, tokom ovih godina brzo se gubi.
▶ Prilikom rešavanja problema fokusiraju se samo na jednu stvar (predmet).
▶ Počinju da shvataju kako se kombinacijom slova i zvukova formiraju reči. Ona prepoznaju neke napisane reči i čak mogu da pročitaju neki jednostavan tekst.
▶ Značajno više su u socijalnim kontaktima sa svojim vršnjacima. Ali, u većini ličnih interakcija oni zavise od staratelja.
▶ Na njihov kognitivni razvoj dosta utiču različite igre, kao što su igre memorije. Razvijaju smisao za humor i jako žele da pobede u svim igrama.
▶ Još uvek nemaju potpuno formirane pojmove vremena, njihovo mišljenje i rezonovanje je konkretno, vezano za ‘’ovde i sada’’.
▶ O sebi razmišljaju na mnogo profinjeniji način – napreduju u poređenju sebe sa drugima, ispitivanju sebe, promeni self-koncepta i samopoštovanja.
▶ Stiču dovoljno mišićne snage i koordinacije za skakanje, klizanje i hvatanje lopte.
▶ Značajan procenat dece (oko 13%) se uključuje u organizovane sportske programe i stiču prva sportska iskustva (7, 12).
Na uzrastu od 7 godina većina dece:
▶ Pokazuje preferenciju za određene stilove učenja, kao što su npr. manipulativni ili misaoni.
▶ Razvija prijateljstva, obično sa decom istog pola.
▶ Voli da bude uključena u grupne igre, ali ima potrebu i za samostalnim igrama.
▶ Uživa u umetničkim i majstorskim (zanatskim) veštinama i igrama u kojima su fizički aktivni – u sportskim igrama.
▶ Preko 15% dece počinje sa organizovanim bavljenjem sportom.
Na uzrastu od 8 godina deca:
▶ Generalno o stvarima razmišljaju na način “ili jedno ili drugo”. Stvari su ili sjajne (super) ili užasne, lepe ili ružne, prave ili pogrešne. Deca se fokusiraju na jedan deo problema u jednom trenutku, pa im je veoma teško da razumeju složenost.
▶ Čitaju i pišu.
▶ Uživaju u druženju sa svojim prijateljima.
▶ Imaju nagle promene raspoloženja. Eksplozije besa i ljutnje su uobičajene. Većina dece ovog uzrasta kritički je raspoložena prema drugima, posebno prema svojim roditeljima. Mogu izgledati dramatično, a ponekad i neučtivo.
▶ Imaju veoma dobro razvijen govor i uglavnom se izražavaju gramatički ispravno. Većina dece ima veoma dobro razvijene konverzacijske veštine.
▶ Imaju razvijen širok repertoar različitih sportskih veština, naglašeno interesovanje za takmičenje i poređenje svojih sportskih sposobnosti i veština sa vršnjacima.
▶ Interesovanje za sport je veliko, što pokazuje i podatak da je ovo uzrast na kome najveći procenat dece (15.8%) započinje sa sistematskim bavljenjem sportom (7).
Na uzrastu od 9 godina deca:
▶ Razmišljaju mnogo nezavisnije i imaju veoma dobro razvijene sposobnosti odlučivanja. Ovo je posledica njihovih povećanih veština kritičkog mišljenja i sposobnosti da u datom trenutku mogu razmatrati više od jedne prespektive.
▶ Grade pouzdane i čvrste prijateljske veze.
▶ Razvijaju snažno osećanje empatije, postaju senzitivna za potrebe drugih i mogu da ih razumeju.
▶ Postaju radoznala po pitanju odnosa između dečaka i devojčica. Samo malo njih priznaje da ima takva interesovanja, dok će većina isticati da se užasava od suprotnog pola.
▶ Veoma dobro, jasno i pravilno govore.
▶ Vole da pišu, crtaju, prave nakit, izrađuju modele, ili se bave nekim drugim aktivnostima koje angažuju fine motone pokrete.
▶ Pokazuju naglašeno interesovanje za timske sportove.
▶ Uključivanje u sport i želja da se u nekom od njih oprobaju je i dalje naglašena (12.3% dece započne sa bavljenjem sportom).
Na uzrastu od 10 godina deca:
▶ Imaju formirane vremenske pojmove – umeju da odrede datume: koji je dan u nedelji, dan u mesecu, mesec, godina.
▶ Uživaju u druženju sa prijateljima i često imaju “najboljeg” prijatelja istog pola.
▶ Uživaju u timskim i grupnim aktivnostima: “Ja takođe želim da igram”.
▶ I dalje insistiraju na tome da ih ne interesuje suprotni pol. Ali, u interakciji sa suprotnim polom se mogu ponašati razmetljivo, zadirkivati ih, ili se ponašati glupo.
▶ Njihov stil govora je skoro kao kod odraslih osoba.
▶ Traže knjige i časopise sa temama koje ih posebno interesuju.
▶ Razvijaju dobru kontrolu velikih i malih mišićnih grupa. Neka deca uživaju u aktivnostima koje koriste sve te mišiće, kao što su košarka, ples, fudbal itd.
▶ Preko 11% dece se uključi u neki oblik organizovane sportske aktivnosti (7, 12).
▶ Većina dece koju nalazimo u sportu tokom kasnih pubertetskih godina izjavljuje da se u sport uključila sa 10 godina ili znatno pre toga (74.7%).
Fizički razvoj:
Dete između 6. i 10. godine obično ima periode naglog, iznenadnog rasta. U proseku godišnje dobija oko 3 kg u težini i oko 7 cm u visini. Takođe, dete gubi oko 4 mlečna zuba svake godine koji bivaju zamenjeni trajnim zubima.
Kognitivni, intelektualni razvoj:
Uključivanje dece u sport povezano je sa tri psihološka problema: motivacionom spremnošću za takmičenje, kognitivnom spremnošću za takmičenje i potencijalno štetnim posledicama bavljenja sportom.
Intelektualna spremnost se odnosi na sposobnost dece da prate i memorišu značajnu količinu informaciija kako bi uspešno naučila i izvela veštinu određenog sporta. Takođe je bitno da imaju adekvatan nivo pažnje i koncentracije, apstraktnog mišljenja, logičkog rezonovanja i razumevanja govora.
Prema Pijažeu (26, 109), kognitivni razvoj deteta prolazi kroz tri faze:
1. Fazu ili period senzomotorne inteligencije (od kraja prve do 2. godine života);
2. Period konkretnih operacija sa dve podfaze (predoperacionalno mišljenje: 2-7 godine i operacionalno mišljenje: 7,8 – 10,11 godina),
3. Period formalnih operacija (počinje u ranoj adolecenciji sa 11,12 godina, a završava se u srednjoj, posle 15. ili 16. godine).
Za decu ranog školskog uzrasta period senzomotornog učenja, intuitivnog i sinkretičkog rezonovanja je „daleka prošlost“. Ona su do polaska u školu razvila šemu postojanog objekta, uzročnosti i decentriranog shvatanja prostora i vremena, kao i simboličke funkcije kroz sistem znakova (crteži, slike, reči). Sa polaskom u školu ona ulaze u fazu operacionalnog mišljenja kada dolazi do usvajanja principa konzervacije, pojavljuje se proces decentracije, konkretne operacije, tj. misaone operacije o realnim predmetima ili njihovim zamenama (slike, šeme).
Deca su u stanju da vrše klasifikaciju, formiraju serije, operišu brojevima, induktivno zaključuju, konkretno misle. Rešavaju se složeni problemi i koristi osnovna logika. Na uzrastu od 6 ili 7 godina većina dece razvija sposobnost konzervacije broja, dužine i zapremine tečnosti. Konzervacija se odnosi na ideju da količina ostaje ista uprkos promenama u njenom izgledu (obliku). Ako detetu pokažete četiri klikera u nizu, a zatim ih rasturite i raširite, dete predopracionalnog uzrasta će se fokusirati na širinu i zato će poverovati da sada ima više klikera nego što ih je bilo pre kada su bili poredani jedan do drugog u nizu. Sa usvajanjem principa konzervacije, nastavljaju da rastu sve druge kognitivne sposobnosti, pre svega sposobnosti mišljenja i rezonovanja.
Kako se ove veštine razvijaju, raste i dečija sposobnost rešavanja problema. Ipak, zaključivanje je i dalje jednostavno i konkretno, tako da većina dece razume samo pojmove koji su povezani sa ‘’ovde i sada’’. Pojmovi kao što je udaljena prošlost su obično suviše apstraktni da bi ih deca ovog uzrasta razumela. Pažnja dece ranog školskog uzrasta je suviše inkluzivna, rasipa se na brojne informacije, bez obzira što one nisu od trenutne važnosti. Pažnja je neselektivna, deca je teško svesno usmeravaju na predmete i pojave koje su od aktuelne važnosti.
Međutim, sa napredovanjem kroz osnovnu školu, dečija pažnja postaje sve trajnija, raste njen obim, intenzitet i stabilnost. Dok deca na uzrastu od 2.5-3.5 godine mogu da se bave nekom aktivnošću u proseku oko 17.5 minuta, a da im za to vreme pažnja odluta sa aktivnosti 7.8 minuta, deca uzrasta 5.5-6.5 godina mogu prosečno da se bave aktivnostima znatno duže (62.8 minuta), a da im pažnja za to vreme odluta samo 1.6 minuta (51). Pažnja dece od 2-7 godina se može verbalnim instrukcijama koje dolaze od strane odraslih, usmeriti i na one predmete i situacije koji same po sebi ne privlače pažnju.
Verbalnim usmeravanjem pažnje otvara se mogućnost da se dečije ponašanje usmerava, da slede instrukcije i da uče. I u sportu pažljivim struktuiranjem trenažnih situacija i usmeravanjem od strane trenera, deca ranog školskog uzrasta, pa čak i mlađa, mogu da nauče da selektivno paze. Jedan od načina da se to uradi jeste da se informacije redukuju samo na relevantne i da se od dece ne traži da rade dve stvari istovremeno (što je slučaj u većini sportova sa loptom).
Na ovom uzrastu deci je teško da dve stvari rade zajedno, pri čemu obe zahtevaju podjednaku količinu pažnje (na primer, da driblaju i prate kretanje saigrača). Da bi izašli na kraj sa ovim problemom, treneri mladim sportistima treba da omoguće da vežbaju samo dribling, zatim da prolaze statične igrače ili čunjeve, pre nego što se susretnu sa igračima koji se kreću. Ovo omogućava da se dribling automatizuje i na taj način zahteva manje pažnje, pri čemu se veći deo kapaciteta pažnje ostaje slobodan i može da se usmeri na opažanje dešavanja na terenu ili na proces odlučivanja (45, 19).
▶ Voljna pažnja dece ovog uzrasta postaje sve razvijenija i sve ju je teže skrenuti. Ona omogućava deci da se usredsrede i prate detalje.
▶ Pažnja postaje sve duža i deca su u stanju da prate nastavu punih 40 minuta, a posle kraće pauze, ponovo po nekoliko časova dnevno. Pažnja za školski rad najveća je tokom jeseni i zime, tokom proleća popušta, a u letnjim mesecima je najmanja.
▶ Obim i distribucija pažnje rastu iz godine u godinu, a sposobnost koncentrisanja pažnje se, takođe, povećava.
▶ Među decom postoje velike individualne razlike u pogledu obima, trajnosti, koncentracije i distribucije pažnje. Mnoga deca su rasejana, nedovoljno koncentrisana, pažnja im luta, fluktuira, rade površno i bez udubljivanja.
▶ Kod dece predškolskog i rano školskog uzrasta čest je ADHD (Attention Deficit Hyperactivity Disorder) – poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću ili hiperkinetski poremećaj sa defictom pažnje. Prisutan je kod 3-5% dece.
▶ Deca sa ADHD sindromom imaju poremećaj kontrole ponašanja kao i probleme u održavanju pažnje na zadatim aktivnostima. Ukoliko se ovaj poremećaj na vreme otkrije, potrebno je potražiti stručnu psihološku pomoć.
Danas se za lečenje ovog poremećaja uspešno koristi biofidbek metod putem koga deca nauče da kontrolisanjem svojih bioloških i neuroloških funkcija (disanja, rada srca, frekvencije moždanih talasa) indirektno kontrolišu i unapređuju kvalitet svoje pažnje.
Emocionalni i socijalni razvoj:
Deca između 6. i 10. godine razvijaju prijateljske veze. Samopoštovanje, koje predstavlja osećaj lične vrednosti i pripadanja, postaje veoma važno kako dete počinje više da stupa u kontakte i komunicira sa osobama van svoje porodice. Deca ovog uzrasta upoređuju sebe sa drugima.
Senzorni i motorni razvoj:
Deca ovog uzrasta stiču znatnu mišićnu snagu i koordinaciju. Većina dece razvija osnovne motorne veštine, kao što su šutiranje, hvatanje i bacanje. Istovremeno, postaju mnogo veštija u daleko složenijim aktivnostima, kao što je ples, bacanje u košarci i sviranje na klaviru.
Moralni razvoj:
Po Pijažeu razvoj dečije moralnosti prolazi kroz 4 faze. U početku dečija moralnost je heteronomna i autoritativna, jer potiče od tuđih zabrana i zahteva za bespogovornom poslušnošću (prvo od strane roditelja, a kasnije i drugih osoba sa autoritetom kao što su vaspitači, nastavnici, sportski instruktori i treneri). Odnosi sa vršnjacima i kognitivni razvoj doprinose da deca nauče da biti dobar ne znači jedino biti poslušan, već i pravedan. Do početka puberteta deca nauče da sarađuju i da se uzajamno poštuju što dovodi do prelaska na autonomnu moralnost. To se dešava u pubertetskoj fazi razvoja.
Zanimljiva je i Kolbergova teorija po kojoj moralni razvoj prolazi kroz pet faza ili nivoa (123). Kako sazreva, dete u svom moralnom razvoju napreduje od nivoa 1 do nivoa 5. Ne stigne svako dete do nivoa 5, kao što se ne koriste uvek najviši nivoi moralnog rezonovanja za koje su ljudi sposobni. I deca i odrasli obično istovremeno koriste nekoliko različitih nivoa moralnog rezonovanja.
Deca uzrasta od 6 do 10 godina, najčešće koriste prva dva nivoa: egocentrično stanovište ili nivo spoljne kontrole (nivo 1) i individualističku perspektivu (nivo2). Egocentrično stanovište ukazuje da se deca moralno ponašaju zbog straha od kazne i sklonosti ka poslušnosti. Nivo 1 predstavlja fazu spoljne kontrole ili ponašanja po principu “U redu je sve dok me ne uhvate”.
Na ovom nivou dete određuje šta je ispravno ili pogrešno na osnovu ličnog interesa, a naročito na osnovu ishoda svojih postupaka. Na primer, mali fudbaler će odlučiti da li je udaranje protivnika u igri ispravno ili pogrešno, u zavisnosti od toga da li se može nekažnjeno izvući. Nivo 2 je i dalje usmeren na maksimiziranje ličnih interesa, ali deca ne odlučuju jedino na osnovu ishoda svojih postupaka.
Ovoje je faza “Oko za oko, zub za zub” u kojoj deca prave kompromise i kalkulišu kako bi maksimizirala svoje interese. Na primer, mladi fudbaler odlučuje da li je u redu, nepropisno ili nefer, udariti protivnika koji je njega udarao u najvećem delu prvog poluvremena. Ovde se često neetički postupci opravdavaju objašnjenjem “To svi rade”. Na trenerima je velika odgovornost i obaveza da deci objasne značaj etičkog ponašanja u sportu i van njega i da ga uvek promovišu, podstiču i nagrađuju.
Preporuke za treniranje
Baveći se problemima rasta, fizičke aktivnosti i motornog razvoja dece predpubertetskog uzrasta, (71) ističu da pošto je redovna fizička aktivnost povezana sa zdravljem u odraslom dobu, onda je logično pretpostaviti da deca tokom detinjstva treba da budu fizički aktivna kako bi navike bavljenja sportom prenela u odraslo doba.
Oni ističu da nedostaju snažniji naučni podaci na osnovu kojih bi se kreirao vodič za fizičku aktivnost predpubertetske dece. Ipak, pomenuti autori preporučuju da se u tom periodu koriste različite fizičke aktivnosti kao što su brzo hodanje, trčanje, plivanje, biciklizam i aerobni ples. Ove aktivnosti neće prerasti u navike ponašanja odraslih osoba, ako se one njima nisu bavile u detinjstvu redovno i sistematski, sa određenim intenzitetom i trajanjem.
Na osnovu istraživanja i zaključaka naučnika iz različitih delova sveta, pomenuti autori (71) daju pregled najznačajnijih preporuka za sadržaj i intenzitet fizičkih (sportskih) aktivnosti pogodnih za decu u predpubertetskoj fazi ili inicijalnoj fazi dugoročnog sportskog razvoja (tabela 7.1).
Na uzrastu od 6 do 10 godina mladi sportisti su uglavnom orijentisani ka akciji. Njihova pažnja je veoma kratka, te je besmislena svaka diskusija koja uključuje preduga objašnjenja. Zato treneri treba da daju kratke instrukcije sa naglaskom na trening, ali istovremeno moraju biti strogi u ispravljanju pogrešnih izvođenja motornih veština, kako bi ih deca ispravno vežbala od početka.
Na ranim uzrastima loše navike se veoma lako razvijaju, a jednom pogrešno naučena veština se teško ispravlja. Potrebne su godine napornog i upornog vežbanja da bi se pogrešno stečene tehnike ispravile. Zato deci treba pokazati ispravan oblik vežbe i isticati ga od prvog dana (126). Iako neka savremena istraživanja govore da već sa 7 godina dete može da razume i usvoji gledišta druge dece (kada su u pitanju jednostavni zadaci), ipak praksa pokazuje da deca mlađa od 7 godina učestvuju u timskim igrama često potpuno nesvesna šta članovi drugog tima rade.
Jedino su zainteresovana za loptu i same sebe. Ne vole da igraju po pravilima koje nameću odrasli, ne razumeju složene uzročne odnose, važna im je igra, zabava i poređenje sebe sa drugom decom. Ako se kognitivna spremnost koristi kao kriterijum za određivanje spremnosti dece za takmičenje, onda ona postoji već na uzrastu od 7 godina (ali sa drugačijim konceptom organizacijom i zadacima), dok je uzrast od 10 do 12 godina najoptimalniji za njihovo pravo uključivanje i razumevanje takmičarskog procesa.
Bavljenje sportom prvenstveno treba da kroz različite oblike vežbanja, treninga, štafeta i igara deci obezbedi zabavu. Takmičarsko nadmetanje sa drugima i pobedu ne bi trebalo naglašavati kako bi se stvorilo okruženje pogodno za učenje bez stresa.
Deca vole i prihvataju pozitivne podsticaje i tokom vežbanja ih treba stalno ohrabrivati. Treba ih ohrabrivati da poboljšaju sopstvene veštine, a “takmičarski duh“ bi trebalo koristiti jedino u treninzima koji su timski zasnovani. Kardiovaskularni sitem dece ovog uzrasta je tek u razvoju.
Njihova anaerobna tolerancija je slaba, dok su im aerobne sposobnosti dobro razvijene. Za ovaj uzrast su prihvatljive različite aerobne aktivnosti niskog intenziteta, ali ne i vežbe brzog trčanja.
Posebna pažnja mora se posvetiti odmoru, ali deca ne smeju naglo da prekidaju vežbanje. U periodima odmora, preporučuju se vežbe slabijeg intenziteta.
Sportski programi za decu ovog uzrasta treba da budu usmereni na razvoj motornih veština kroz trčanje, skakanje, plivanje, igranje, bacanje, hvatanje, uvijanje, balansiranje. Preporučuje se kombinacija kružnih treninga sa aktivnostima zabave i zato su oni podjednako posvećeni igri i razvoju veština. Treninzi bi trebalo da budu kratki (50 minuta do sat vremena) sa odgovarajućim obimom aktivnosti slabijeg intenziteta.
Kada su u pitanju igre kao što su košarka, fudbal, rukomet ili sportske aktivnosti koje podrazumevaju upotrebu prepona i bacanja lopte, uslovi bi trebalo da budu prilagođeni uzrastu i kapacitetu mladih sportista. Stoga, treba koristiti drugačiju i uzrastu prilagođenu opremu kao sto su: manje i lakše lopte, manji golovi, manji sportski tereni i slično.
Takođe, treba imati na umu da sportisti mlađi od 12 godina ne vole komplikovana pravila koja sputavaju njihovu igru i akcije. Zato bi pravila trebalo pojednostaviti i prilagoditi tako da se sačuva igra i zabava, a izbegne takmičarsko nadmetanje. Decu bi trebalo ohrabrivati da učestvuju u što više sportova. Polne razlike za ovu uzrasnu grupu su beznačaje, pa je preporučljivo zajedničko treniranje dečaka i devojčica.
Takvi treninzi za decu do 10 godina mogu da budu daleko zabavniji, interesantniji i uzbudljiviji. Samo za vreme i posle puberteta, zbog značajnih fizioloških, psiholoških i telesnih promena, neophodno je odvojiti treninge za dečake i devojčice. Cilj ovakvog multidimenzionalnog pristupa je optimizacija koordiniranog razvoja dece. „Početna faza razvoja“ je „faza brzog napredovanja“ za vreme koje mladi sportisti razvijaju jedostavne i složene motorne veštine koje će biti od ključnog značaja za kasnije razvojne faze.
Krajem ove faze, treneri ili roditelji bi trebalo da primete značajno poboljšanje u koordinaciji, uvremenjavanju akcija u igri (tajmingu), vremenu reagovanja što je u najvećem stepenu posledica bolje neuro-mišićne adaptacije. Iz ove faze mladi sportisti se postepeno kreću ka fazi “Sportskog razvoja” (126).
Zapamtite:
▶ Prema Bompinoj šemi periodizacije dugoročnog sportskog razvoja, deca uzrasta od 6 do 10 godina nalaze se u inicijalnoj fazi sportske aktivnosti.
▶ Način treniranja dece u ovoj fazi ima odlučujući uticaj na njihovu odluku da li će i na kom nivou ostati u sportu. Zato je važno da se na treninzima kreira pozitivna i suportivna sredina u kojoj će deca kroz igru i bez prenaglašeno formalizovane i spoljne kontrole, moći da isprobaju veliki broj drugih sportova.
▶ Takav, manje formalan multilateralni trening koji nije usmeren samo na jedan “glavni” sport, ostvaruje pozitivan uticaj na razvoj svih fizičkih, motoričkih i funkcionalnih sposobnosti.
▶ Cilj višestranog treninga koji treba biti dominantan u inicijalnoj fazi bavljenja sportom jeste da deca nauče osnovne kretne veštine koje se kasnije mogu preneti u bilo koji sport.
▶ Treninzi u inicijalnoj fazi, tj. treninzi za decu uzrasta od 6 do 10 godina moraju biti zabavni i raznovrsni, a igra osnovni metod za učenje.
▶ Dužnost trenera koji rade sa decom u ovoj uzrasnoj i sportskoj fazi je da paralelno sa svestranim sportskim razvojem naglašava važnost psihosocijalnog i moralnog razvoja i sazrevanja sportista – da podstiče razvoj samopoštovanja, samopouzdanja, savesnosti, odgovornosti, kooperativnosti, veština samokontrole, donošenja odluka, komunikacije.
Preporuke za treniranje
Da bi programi treninga u inicijalnoj fazi bavljenja sportom bili u skladu sa dečijim potrebama, interesovanjima i motivima, a istovremeno bili usredsređeni na sveukupan sportski i psihološki razvoj, Bompa (29) trenerima daje određene smernice, koje zbog njihove važnosti prenosimo u celini:
▶ Naglasite višestran razvoj uvodeći decu u specifične vežbe koje ih uče osnovnim sportskim veštinama. Višestrane veštine trebalo bi da uključuju trčanje, sprintanje, skakanje, hvatanje, bacanje, ravnotežu i kotrljanje. Takođe, ohrabrite decu da uče aktivnosti kao što je biciklizam, plivanje, klizanje i skijanje.
▶ Osigurajte svakom detetu dovoljno vremena da na odgovarajući način razvije veštine, ali i jednako vreme za igru i aktivnosti.
▶ Pozitivno podstičite decu koja su samodisciplinovana i posvećena sportu. Podstičite napretke u razvoju veština.
▶ Ohrabrite decu da razviju fleksibilnost, koordinaciju i ravnotežu.
▶ Ohrabrite decu da razviju različite motoričke sposobnosti u aktivnostima niskog intenziteta.
Na primer, plivanje je odlično za razvoj kardio-respiratornog sistema, a istovremeno minimizira stres na zglobove, ligamente i vezivno tkivo.
▶ Izaberite odgovarajući broj ponavljanja za svaku veštinu i ohrabrite decu da ispravno izvode tehniku.
▶ Modifikujte opremu i okruženje za igru na odgovarajući nivo. Na primer, deca nemaju dovoljno snage da gađaju na koš normalne visine, a da istovremeno koriste ispravnu tehniku. Lopta bi trebalo da bude manja i lakša, a koš niži.
▶ Osmislite vežbe, igre i aktivnosti tako da deca imaju mogućnost maksimalnog aktivnog sudelovanja.
▶ Promovišite učenje putem iskustva pružajući deci mogućnost da osmisle svoje vežbe, igre i aktivnosti. Ohrabrite ih da budu kreativna i koriste svoju maštu.
▶ Pojednostavite pravila tako da deca mogu da razumeju igru. Ako deca ne mogu da razumeju pravila igre, ona možda neće moći da razviju samokontrolu, što će verovatno imati negativan uticaj na njihovo samopouzdanje i želju za nastavkom bavljenja sportom.
▶ Učite decu igrama koje ih uvode u osnove taktike i strategije. Na primer, ako su deca razvila bazične individualne veštine, kao što su trčanje, vođenje lopte i udaranje nogom, ona će verovatno biti spremna za uspešno igranje modifikovanog fudbala. Tokom utakmice mlade sportiste možete uvesti u situacije koje pokazuju važnost zajedništva u timu i pozicija u igri.
▶ Ohrabrite decu da učestvuju u vežbama koje razvijaju koncentraciju i pažnju. To će im pomoći da se pripreme za veće zahteve treninga i takmičenja do kojih će doći kada dođu u sledeću fazu razvoja – u fazu sportskog oblikovanja.
▶ Naglasite važnost etike i fer pleja.
▶ Osigurajte mogućnosti da dečaci i devojčice zajedno učestvuju u aktivnostima.
▶ Osigurajte da sport bude zabavan za svu decu
