Elementi (faze) planiranja treninga
Martens (82) ističe da sezonski plan predstavlja neku vrstu vodiča koji treneru pomaže da
uradi sve ono što je potrebno (obuči i uvežba sve željene taktičke i tehničke veštine, održi
planirane treninge, razvije psihološke veštine sportista, unapredi komunkaciju) kako bi osigurao uspeh.
Planiranje, takođe, pomaže da treneri procene svoj rad i razviju bolji plan za sledeću sezonu.
a. Identifikovanje veština koje su potrebne sportistima
b. Upoznavanje svojih sportista
c. Analiza sopstvene situacije
d. Postavljanje prioriteta
e. Izbor metoda obučavanja
f. Plan treninga
Potrebno je da prvo napravite listu svih onih veština za koje smatrate da nedostaju vašim sportistima ili koje bi trebalo dodatno usavršavati, jer ukoliko ih ne planirate, verovatno ćete zaboraviti da ih trenirate.
Pri identifikovanju veština koristićete više različitih izvora podataka: vaša ranija iskustva u treniranju, stručnu literaturu iz te oblasti, znanja stečena na različitim seminarima, podatke dobijene putem interneta, vredne informacije dobijene u komunikaciji sa iskusnim trenerima, pažljivim posmatranjem sporta na TV-u, utakmica različitih takmičarskih nivoa i slično.
Martens (82) sugeriše i daje korisne primere po pitanju veština koje bi trebalo identifikovati. Ukratko, potrebno je da identifikujete tehničke, taktičke, fizičke mentalne i komunikacione veštine, kao i razvoj karaktera.
Tehničke veštine su bazične veštine koje svaki sportista treba da poseduje da bi se bavio svojim sportom na određenom nivou takmičenja, uzrasta ili fazi sportskog razvoja (inicijalna, razvojna, faza specijalizacije, faza vrhunskog izvođenja). Takođe, važno je da vi kao treneri razmotrite veštine koje su u vašem sportu potrebne igračima na svakoj poziciji, na svakom takmičenju, u različitim situacijama igrama/nastupa, igračima napada, igračima odbrane.
Pri pravljenju plana za tehničke veštine koje je potrebno učiti ili usavršavati u narednoj sezoni, korisno je da ih podelite u nekoliko podgrupa, kao što je to učinjeno u primeru za koleški košarkaški tim (82) u kome su one podeljene na: bazične veštine za sve igrače (dodavanje i primanje pasa, šutiranje – skok šut, set šut i slobodno bacanje, kretanje i skrining, osvajanje lopte posle neuspelog šutiranja, pozicioniranje, blokiranje, driblanje levom i desnom rukom sa podignutom glavom); bazične veštine za određene pozicije (za pozicionirane i za periferne igrače); napredne veštine za određene pozicije (za igrače centralnih i perifernih pozicija).
Taktičke veštine su veštine rešavanja problema koje su zasnovane na sposobnostima igrača da “čitaju igru”, “čitaju situaciju” i donose odluke. One utiču na odluke i postupke igrača na takmičenju u cilju sticanja prednosti nad protivnikom.
U planu za narednu sezonu trebalo bi da identifikujete na kojim veštinama ćete raditi (sposobnosti čitanja situacije, poznavanju pravila, situaciona taktika, strategija za sezonu, strategija-plan igre za konkretnu utakmicu, samoanaliza i slično).
Ne bi trebalo zaboraviti da sportisti donose bolje odluke ako više znaju o pravilima, strateškom planu za sezonu i određenu utakmicu, fizičkim uslovima u sali/ terenu gde se nastupa, slabijim i jačim stranama protivnika, sopstvenim jakim i slabim stranama, taktičkim opcijama za različite situacije.
Fizičke veštine podrazumevaju pripremu tela (sportiste) da uspešno odgovori fizičkim zahtevima sporta. Obično obuhvataju snagu, brzinu, moć, izdržljivost, fleksibilnost, gipkost i slično. O njima možete naći puno informacija i ne bi trebalo da vam predstavlja problem njihovo identifikovanje kao ni definisanje metoda za njihovo dovođenje na željeni nivo.
Mentalne veštine su brojne i danas njihovu važnost niko ne spori. One omogućavaju adekvatnu pripremu svesti pojedinca i tima kako bi uspešno odgovorili zahtevima takmičenja.
Razvijaju se i usavršavaju putem psihološkog treninga, a pokrivaju širok prostor, počevši od motivacije, takmičarske orijentacije, samopouzdanja, self i kolektivne efikasnosti, takmičarske anksioznosti, veština savladavanja stresa, veština koncentracije i pažnje, pa do emocionalne kontrole, pozitivne timske klime, kohezivnosti, jedinstva tima i slično.
Ukoliko ste u mogućnosti, vi možete pozvati psihologa da kontinuirano radi na usavršavanju psiholoških veština vaših sportista, ali nikada ne smete zaboraviti da vi sami, svesno ili nesvesno, značajano utičete na psihološki status vaših sportista.
Od toga koju klimu formirate na treningu (task ili ego orijentisanu), kako se sami ponašate u situacijama pritiska, kakav fidbek pružate sportistima, kakav pristup imate u treniranju (pozitivan ili negativan), kako reagujete na greške sportista – sve to utiče na jačanje ili slabljenje njihovih mentalnih veština, na njihovu motivaciju, nivoe aspiracija, samopoštovanje, zadovoljstvo sobom i zadovoljstvo ostvarenim sportskim rezultatima.
Komunikacione veštine. Komunikacija je proces prenošenja poruka. Može biti verbalna ili neverbalna. Verbalna obuhvata pisane i govorne forme, a neverbalna tzv. govor tela (gestovi, pokreti, izraz lica, položaj/držanje tela pri saopštavanju poruke). Uspešni treneri su majstori komunikacije, a neuspešni obično ne uspevaju, ne zato što nemaju znanja o sportu, već zbog svojih slabih ili oskudnih komunikacionih veština.
Komunikaciji u procesu treniranja i vođenja sportista posvetićemo posebnu pažnju, a svakom treneru savetujemo da konstantno radi na unapređenju svojih komunikacionih veština čitajući psihološku literaturu, pohađajući specijalizovane seminare, radionice i slično.
Ovde je vredno navesti elemente komunikacije na čijem bi razvoju i unapređenju svaki trener trebalo da radi : uverljivost tokom komunikacije, komuniciranje sa pozitivnim pristupom, slanje poruka sa visoko informativnim sadržajem, doslednost u komunikaciji, unapređenje veštine slušanja i unapređenje neverbalne komunikacije.
Razvoj karaktera bi trebalo da bude sastavni deo vašeg instrukcionog/trenažnog plana. Treneri mladih sportista nikada ne smeju zaboraviti da je razvoj moralnog karaktera, sportsmenšipa i osnovnih moralnih načela našeg društva, jedna od njihovih primarnih dužnosti. Martens ističe: “Mi smo uvereni da treneri mogu graditi karakter. Treneri su mno go više od isntruktora veština, stručnjaka za kondiciju i taktiku. Oni su stručnjaci, savetnici i nepriznati heroji koji grade i preokreću duh... Ništa nije važnije nego pomaganje sportistima da razviju dobar karakter.... Ja vas podstičem da tu odgovornost prihvatite sa entuzijazmom i da to bude vaš najviši trenerski prioritet... Sa vama, kao vitalnim delom tima, moguće je zaustaviti pad u moralnom ponašanju mladih ljudi”.
Koliko naši treneri prihvataju ulogu “vaspitača karaktera”, koliko pažnje pridaju fer pleju i dobrom sportskom ponašanju, da li ga tolerišu, svesno ili nesvesno podstiču, pokazuju njihovi odgovori na tri pitanja.
Sportski moral spada u opštu oblast morala u kontekstu sporta. Ispoljava se u uverenjima, sudovima i postupcima koji se odnose na to šta je pravilno, a šta nepravilno i nemoralno u sportu, a obuhvata: fer plej, sportsko ponašanje i karakter. Fer plej se odnosi na poštovanje pravila igre (sporta) koja su neophodna kako bi svi učesnici imali podjednake šanse za pobedu.
Sportsko ponašanje je odanost fer pleju čak i kada to može značiti poraz na takmičenju. Ono podrazumeva poštovanje protivnika, sudija, saigrača, trenera i sporta samog po sebi. Sportsko ponašanje je dobar karakter kada se učestvuje u sportu. Karakter predstavlja sumu naših navika, jedinstveni asortiman vrlina i mana.
U sportu on podrazumeva samokontrolu, savesnost, iskrenost, odgovornost prema sebi i drugima (treneru, saigračima, sudijama, osoblju), istrajnost, upornost, spremnost na saradnju, razumevanje i saosećanje, poštenje, poštovanje - respekt, učtivost, pravičnost.
Za uspešno sprovođenje isplaniranog trenažnog programa i definisanih veština na čijem usavršavanju ćete raditi sledeće sezone, neophodno je da potpunije upoznate svoje sportiste: njihovu starost, sportsko iskustvo, njihove međusobne odnose (koliko dobro se znaju, kako rade u timu), na koji način su do sada trenirani, koji je aktualni nivo razvijenosti veština na kojima nameravate da radite, kakvi su njihovi sportski ciljevi, koji su ciljevi njihovih roditelja i koji stil obučavanja preferiraju.
Odgovori na ova pitanja dobijaju se evaluacijom, a dobra procena može pomoći da svoj metod treniranja, komunikacije i vođenja uskladite sa potrebama i preferencijama svojih sportista, da pratite i periodično ocenjujete napredak svakog pojedinca i tima u celini, da sparite igrače sličnog nivoa sposobnosti kako bi vaš rad sa takvim grupama igrača i/ili pojedinaca imao elemente specifičnog individualnog pristupa koji uvažava njihove osobenosti i mnogo brže dovodi do realizacije ciljeva koje ste za takve specifične grupe ili pojedince postavili.
Inicijalnu, kao i periodične procene možete obaviti na dva načina – formalno, putem testiranja sportista i neformalno putem posmatranja njihovog izvođenja i ponašanja na treninzima i takmičenjima. Većina trenera koristi kombinaciju oba metoda.
Danas je uobičajeno, naročito kada su u pitanju „veliki timovi“, nacionalne selekcije i poznati klubovi, da treneri koji su angažovani da sa njima rade u novoj sezoni, odmah po svom dolasku obave inicijalno testiranje tima kako bi stekli osnovnu predstavu o tome ko su (psihološki) i kakvi su (sportske sposobnosti) sportisti sa kojima bi trebalo da ostvare unapred postavljene ciljeve ili one koje će tek postaviti.
Evaluacija mladih sportista nije manje važna od evaluacije sportista vrhunskog nivoa. Naprotiv, smatramo da je poznavanje sportskih, psiholoških, socijalnih i drugih svojstava mladih sportista za trenere koji će ih voditi izuzetno značajna, jer se radi o osobama u razvoju kod kojih često biološki i kalendarski uzrast nije usklađen.
Ukoliko trener ne poznaje biološku, psihološku i socijalnu zrelost svojih sportista može da napravi niz metodoloških propusta kako u sadržaju i metodama obuke i treninga, tako i u donošenju odluka pri selekciji, komunikaciji i motivisanju sportista. Nije nužno da u procesu formalnog testiranja procenjujete sve sposobnosti/veštine.
Martens savetuje da za inicijalnu procenu prvo izaberete one veštine za koje smatrate da su suštinske za vaš sport, a sportisti ih mogu uspešno izvesti na samom početku sezone. Sve složenije tehničke i taktičke veštine koje zahtevaju određen nivo utreniranosti i specifične pripremljenosti i pri čijem izvođenju bi moglo da dođe do povreda, ostavite za kasniju neformalnu procenu.
U izboru osnovnih motoričkih, fizičkih i funkcionalnih sposobnosti, karakteristika zdravstvenog i psihološkog statusa koje ćete procenjivati, mogu vam pomoći timovi stručnjaka zaposleni u specijalizovanim sportskim ustanovama kao što je „Republički zavod za sport“.
Oni imaju bogato iskustvo, savremenu opremu, razrađenu metodologiju za procenu bazičnih fizičkih, motoričkih, funkcionalnih, zdravstvenih i psiholoških sposobnosti sportista koje leže u osnovi uspeha u svakom sportu, kao i onih koje su specifične za pojedine sportove ili grupe srodnih sportova.
U dogovoru sa njima, vi ćete odrediti koje sposobnosti ćete proceniti na početku sezone, kada ćete testiranje ponoviti, tj. napraviti kontrolnu procenu kako bi ocenili postignuti efekat primenjenog trenažnog programa i utvrdili da li ga je u određenim segmentima potrebno korigovati (u sadržaju, obimu ili intenzitetu).
Bez obzira u koje svrhe i kada radite procenu svojih sportista, nikada ne smete zaboraviti da vas etika profesije obavezuje da sa dobijenim podacima postupate u skladu sa profesionalnim i etičkim standardima, tj. odgovorno i taktički, isključivo u interesu sportskog razvoja i psihološke dobrobiti vaših sportista.
U stvari, analizu postojanja uslova koji su vam neophodni za planiranje i realizaciju planiranog trenažnog programa. U zavisnosti od objekata koji vam stoje na raspolaganju (klupske prostorije, sale, bazeni, teretana, stadion i drugo) vi ćete planirati i vrstu i broj treninga u sezoni.
Takođe, morate znati koliko pomoćnih trenera imate na raspolaganju, kakav će biti odnos broja trenera i broja sportista, da li Klub ima svog sportskog lekara, fizioterapeuta i psihologa (da li su vam oni stalno na raspolaganju ili ih Klub angažuje po potrebi), da li raspolaže još nekim pomoćnim osobljem.
Vrlo je važno da znate sa koliko novca raspolažete kako biste planirali odlaske na takmičenja, kupovinu opreme i druge aktivnosti, kao i da li imate na raspolaganju potrebnu tehničku opremu koja može da unapredi vaš rad sa sportistima (video kameru, video projektor, internet, CD, stručnu literaturu i slično).
U odnosu na procenjene okolnosti u kojima ćete raditi (oprema, objekti, broj trenera, broj sportista, finansijske mogućnosti organizacije) vi ćete postaviti pri-oritete u programu treninga za predstojeću sezonu. Martens (82) sugeriše da se pri određivanju prioriteta, i to tako što ćete svaku navedenu veštinu proceniti u odnosu na dva kriterijuma: kriterijum važnosti za sport i kriterijum spremnosti (gotovosti) vaših sportista za učenje.
Kada je u pitanju prvi kriterijum, tj. važnost veštine za uspešno izvođenje u vašem sportu, onda možete koristiti tri ocene: veština mora biti naučena, veština bi trebalo biti naučena u vremenu koje vam je na raspolaganju i veština može biti naučena ako to raspoloživo vreme dozvoli.
Kada je u pitanju drugi kriterijum, tj. gotovost ili spremnost sportista za učenje svake konkretne veštine, vi ćete prema oceni njihove biološke zrelosti, nivoa sportskih znanja koja već poseduju, nivoa osnovnih fizičkih i motoričkih sposobnosti (brzina, snaga, izdržljivost), njihovih intelektualnih kapaciteta, svojstava pažnje i koncentracije i bezbednosnih rizika, proceniti da li su sportisti spremni ili nespremni za učenje.
Prioritete u obuci veština ćete najjednostavnije postaviti tako što ćete napraviti novu tabelu , samo što bi ona trebalo da ima 4 kolone.
U prvu kolonu ćete prepisati sve veštine, druga će se odnositi na prioritete u obučavanju i imaće tri ocene: M (mora), T (treba) i Ma (može ako). Treća kolona označava spremnost za učenje i ima dve ocene: DA (postoji) i NE (ne postoji). Četvrta kolona se odnosi na rang prioriteta koji se označava nivoima A, B i C.
Prvo odredite veštine koje se moraju naučiti i za čije su učenje sportisti već spremni i označite ih kao “A” veštine. Zatim kao “B” označite sve one veštine koje bi trebalo da budu naučene. Kao “B” veštine (B prioritet) označite i one A veštine ili preduslove koje vaši sportisti moraju usavršiti ili posedovati pre nego što započnu učenje B veština.
Ovaj proces procene ponovite za one veštine koje mogu biti učene i označite ih kao “C” veštine i označite da li postoji neki preduslov za njihovo učenje. e. Izbor metoda obučavanja.
Kada odredite kojim veštinama (tehničkim, taktičkim i psihološkim) ćete obučavati svoje sportiste, potrebno je da odlučite na koji način ćete ih obučavati i uvežbavati tj. koje stilove ili metode učenja ćete koristiti.
Na vaš izbor uticaće vaša ranija iskustva u radu sa mladim sportistima, vaše poznavanje principa učenja i raznovrsnih metoda obuke, vaš generalni pristup u treniranju, ali i dominantni stilovi učenja karakteristrični za vaše sportiste.
Postoji više različitih klasifikacija stilova obučavanja i stilova učenja. Iako ćemo o njima nešto više reći u narednim poglavljima, ovde treba navesti Martensovu podelu metoda obučavanja na: tradicionalni pristup treniranja ili metod “usmeravanja” i indirektni instrukcioni pristup ili pristup kroz igru. Heaton Joan govori o 7 stilova obučavanja: komandni, recipročni, učenje u malim grupama, usmereno/vođeno otkriće, usmereno/vođeno istraživanje, rešavanje problema i individualni stil.
Govoreći o instrukcionim metodama i pedagoškim strategijama uobičajenim u sportu, Kassidy i sar. (38) navode Kirkovo grupisanje Mosstonovih metoda obučavanja u pet kategorija: direktna metoda, metoda usmerena na zadatak (task metoda), recipročna metoda, metoda vođenog otkrića i metoda rešavanja problema. f. Plan treninga.
Da biste razvili sezonski (dugoročni) plan treniranja, potrebno je, kao što ste videli da preduzmete niz značajnih koraka, donesete važne odluke, naoružate se specifičnim i opštim znanjima kako bi projektovani sezonski plan bio realan, ostvarljiv i produktivan u smislu postizanja postavljenih ciljeva.
Kada imate takav plan, potrebno je da u okviru njega razvijete srednjoročne, kratkoročne i specifične, tekuće planove treninga za svaki dan. Da biste u tome uspeli nije dovoljno da znate samo sadržaj (šta), metod (kako), obim i intenzitet (koliko), već da sve to uskladite sa periodom u sezoni (predsezona, takmičarska sezona, post takmičarska sezona) i periodom u trenažnom ciklusu (makrociklus, mezociklus, mikrociklus).
Međutim, ključna stvar, posebno u dugoročnom, a zatim i svim drugim oblicima planiranja treninga, jeste vođenje računa da trenažni programi budu usklađeni sa specifičnim zahtevima sadržaja i organizacije trenažnih aktivnosti za decu i mlade koji se nalaze u jednoj od tri faze sportskog razvoja - isprobavanje ili upoznavanje sporta (sempling faza: uzrast od 6-12 godina), specijalizacija (13-15 godina) i investicija (16-22 godina), ili četiri uzrasne i sportske razvojne faze (29) – inicijalnoj, početnoj (uzrast od 6-10 godina), fazi puberteta (11-14 godina), post-pubertetskoj i adolescentnoj fazi (15-18 godina) i fazi vrhunskog izvođenja (19 i više godina).
Planiranje, takođe, pomaže da treneri procene svoj rad i razviju bolji plan za sledeću sezonu.
Svaki plan za novu trenažnu sezonu, po mišljenju Martensa, trebalo bi da obuhvati sledećih šest elementa ili faza:
a. Identifikovanje veština koje su potrebne sportistima
b. Upoznavanje svojih sportista
c. Analiza sopstvene situacije
d. Postavljanje prioriteta
e. Izbor metoda obučavanja
f. Plan treninga
a. Identifikovanje veština koje su potrebne vašim sportistima
Potrebno je da prvo napravite listu svih onih veština za koje smatrate da nedostaju vašim sportistima ili koje bi trebalo dodatno usavršavati, jer ukoliko ih ne planirate, verovatno ćete zaboraviti da ih trenirate.
Pri identifikovanju veština koristićete više različitih izvora podataka: vaša ranija iskustva u treniranju, stručnu literaturu iz te oblasti, znanja stečena na različitim seminarima, podatke dobijene putem interneta, vredne informacije dobijene u komunikaciji sa iskusnim trenerima, pažljivim posmatranjem sporta na TV-u, utakmica različitih takmičarskih nivoa i slično.
Martens (82) sugeriše i daje korisne primere po pitanju veština koje bi trebalo identifikovati. Ukratko, potrebno je da identifikujete tehničke, taktičke, fizičke mentalne i komunikacione veštine, kao i razvoj karaktera.
Tehničke veštine su bazične veštine koje svaki sportista treba da poseduje da bi se bavio svojim sportom na određenom nivou takmičenja, uzrasta ili fazi sportskog razvoja (inicijalna, razvojna, faza specijalizacije, faza vrhunskog izvođenja). Takođe, važno je da vi kao treneri razmotrite veštine koje su u vašem sportu potrebne igračima na svakoj poziciji, na svakom takmičenju, u različitim situacijama igrama/nastupa, igračima napada, igračima odbrane.
Pri pravljenju plana za tehničke veštine koje je potrebno učiti ili usavršavati u narednoj sezoni, korisno je da ih podelite u nekoliko podgrupa, kao što je to učinjeno u primeru za koleški košarkaški tim (82) u kome su one podeljene na: bazične veštine za sve igrače (dodavanje i primanje pasa, šutiranje – skok šut, set šut i slobodno bacanje, kretanje i skrining, osvajanje lopte posle neuspelog šutiranja, pozicioniranje, blokiranje, driblanje levom i desnom rukom sa podignutom glavom); bazične veštine za određene pozicije (za pozicionirane i za periferne igrače); napredne veštine za određene pozicije (za igrače centralnih i perifernih pozicija).
Taktičke veštine su veštine rešavanja problema koje su zasnovane na sposobnostima igrača da “čitaju igru”, “čitaju situaciju” i donose odluke. One utiču na odluke i postupke igrača na takmičenju u cilju sticanja prednosti nad protivnikom.
U planu za narednu sezonu trebalo bi da identifikujete na kojim veštinama ćete raditi (sposobnosti čitanja situacije, poznavanju pravila, situaciona taktika, strategija za sezonu, strategija-plan igre za konkretnu utakmicu, samoanaliza i slično).
Ne bi trebalo zaboraviti da sportisti donose bolje odluke ako više znaju o pravilima, strateškom planu za sezonu i određenu utakmicu, fizičkim uslovima u sali/ terenu gde se nastupa, slabijim i jačim stranama protivnika, sopstvenim jakim i slabim stranama, taktičkim opcijama za različite situacije.
Fizičke veštine podrazumevaju pripremu tela (sportiste) da uspešno odgovori fizičkim zahtevima sporta. Obično obuhvataju snagu, brzinu, moć, izdržljivost, fleksibilnost, gipkost i slično. O njima možete naći puno informacija i ne bi trebalo da vam predstavlja problem njihovo identifikovanje kao ni definisanje metoda za njihovo dovođenje na željeni nivo.
Mentalne veštine su brojne i danas njihovu važnost niko ne spori. One omogućavaju adekvatnu pripremu svesti pojedinca i tima kako bi uspešno odgovorili zahtevima takmičenja.
Razvijaju se i usavršavaju putem psihološkog treninga, a pokrivaju širok prostor, počevši od motivacije, takmičarske orijentacije, samopouzdanja, self i kolektivne efikasnosti, takmičarske anksioznosti, veština savladavanja stresa, veština koncentracije i pažnje, pa do emocionalne kontrole, pozitivne timske klime, kohezivnosti, jedinstva tima i slično.
Ukoliko ste u mogućnosti, vi možete pozvati psihologa da kontinuirano radi na usavršavanju psiholoških veština vaših sportista, ali nikada ne smete zaboraviti da vi sami, svesno ili nesvesno, značajano utičete na psihološki status vaših sportista.
Od toga koju klimu formirate na treningu (task ili ego orijentisanu), kako se sami ponašate u situacijama pritiska, kakav fidbek pružate sportistima, kakav pristup imate u treniranju (pozitivan ili negativan), kako reagujete na greške sportista – sve to utiče na jačanje ili slabljenje njihovih mentalnih veština, na njihovu motivaciju, nivoe aspiracija, samopoštovanje, zadovoljstvo sobom i zadovoljstvo ostvarenim sportskim rezultatima.
Komunikacione veštine. Komunikacija je proces prenošenja poruka. Može biti verbalna ili neverbalna. Verbalna obuhvata pisane i govorne forme, a neverbalna tzv. govor tela (gestovi, pokreti, izraz lica, položaj/držanje tela pri saopštavanju poruke). Uspešni treneri su majstori komunikacije, a neuspešni obično ne uspevaju, ne zato što nemaju znanja o sportu, već zbog svojih slabih ili oskudnih komunikacionih veština.
Komunikaciji u procesu treniranja i vođenja sportista posvetićemo posebnu pažnju, a svakom treneru savetujemo da konstantno radi na unapređenju svojih komunikacionih veština čitajući psihološku literaturu, pohađajući specijalizovane seminare, radionice i slično.
Ovde je vredno navesti elemente komunikacije na čijem bi razvoju i unapređenju svaki trener trebalo da radi : uverljivost tokom komunikacije, komuniciranje sa pozitivnim pristupom, slanje poruka sa visoko informativnim sadržajem, doslednost u komunikaciji, unapređenje veštine slušanja i unapređenje neverbalne komunikacije.
Razvoj karaktera bi trebalo da bude sastavni deo vašeg instrukcionog/trenažnog plana. Treneri mladih sportista nikada ne smeju zaboraviti da je razvoj moralnog karaktera, sportsmenšipa i osnovnih moralnih načela našeg društva, jedna od njihovih primarnih dužnosti. Martens ističe: “Mi smo uvereni da treneri mogu graditi karakter. Treneri su mno go više od isntruktora veština, stručnjaka za kondiciju i taktiku. Oni su stručnjaci, savetnici i nepriznati heroji koji grade i preokreću duh... Ništa nije važnije nego pomaganje sportistima da razviju dobar karakter.... Ja vas podstičem da tu odgovornost prihvatite sa entuzijazmom i da to bude vaš najviši trenerski prioritet... Sa vama, kao vitalnim delom tima, moguće je zaustaviti pad u moralnom ponašanju mladih ljudi”.
Koliko naši treneri prihvataju ulogu “vaspitača karaktera”, koliko pažnje pridaju fer pleju i dobrom sportskom ponašanju, da li ga tolerišu, svesno ili nesvesno podstiču, pokazuju njihovi odgovori na tri pitanja.
Sportski moral spada u opštu oblast morala u kontekstu sporta. Ispoljava se u uverenjima, sudovima i postupcima koji se odnose na to šta je pravilno, a šta nepravilno i nemoralno u sportu, a obuhvata: fer plej, sportsko ponašanje i karakter. Fer plej se odnosi na poštovanje pravila igre (sporta) koja su neophodna kako bi svi učesnici imali podjednake šanse za pobedu.
Sportsko ponašanje je odanost fer pleju čak i kada to može značiti poraz na takmičenju. Ono podrazumeva poštovanje protivnika, sudija, saigrača, trenera i sporta samog po sebi. Sportsko ponašanje je dobar karakter kada se učestvuje u sportu. Karakter predstavlja sumu naših navika, jedinstveni asortiman vrlina i mana.
U sportu on podrazumeva samokontrolu, savesnost, iskrenost, odgovornost prema sebi i drugima (treneru, saigračima, sudijama, osoblju), istrajnost, upornost, spremnost na saradnju, razumevanje i saosećanje, poštenje, poštovanje - respekt, učtivost, pravičnost.
b. Upoznavanje sportista
Za uspešno sprovođenje isplaniranog trenažnog programa i definisanih veština na čijem usavršavanju ćete raditi sledeće sezone, neophodno je da potpunije upoznate svoje sportiste: njihovu starost, sportsko iskustvo, njihove međusobne odnose (koliko dobro se znaju, kako rade u timu), na koji način su do sada trenirani, koji je aktualni nivo razvijenosti veština na kojima nameravate da radite, kakvi su njihovi sportski ciljevi, koji su ciljevi njihovih roditelja i koji stil obučavanja preferiraju.
Odgovori na ova pitanja dobijaju se evaluacijom, a dobra procena može pomoći da svoj metod treniranja, komunikacije i vođenja uskladite sa potrebama i preferencijama svojih sportista, da pratite i periodično ocenjujete napredak svakog pojedinca i tima u celini, da sparite igrače sličnog nivoa sposobnosti kako bi vaš rad sa takvim grupama igrača i/ili pojedinaca imao elemente specifičnog individualnog pristupa koji uvažava njihove osobenosti i mnogo brže dovodi do realizacije ciljeva koje ste za takve specifične grupe ili pojedince postavili.
Inicijalnu, kao i periodične procene možete obaviti na dva načina – formalno, putem testiranja sportista i neformalno putem posmatranja njihovog izvođenja i ponašanja na treninzima i takmičenjima. Većina trenera koristi kombinaciju oba metoda.
Danas je uobičajeno, naročito kada su u pitanju „veliki timovi“, nacionalne selekcije i poznati klubovi, da treneri koji su angažovani da sa njima rade u novoj sezoni, odmah po svom dolasku obave inicijalno testiranje tima kako bi stekli osnovnu predstavu o tome ko su (psihološki) i kakvi su (sportske sposobnosti) sportisti sa kojima bi trebalo da ostvare unapred postavljene ciljeve ili one koje će tek postaviti.
Evaluacija mladih sportista nije manje važna od evaluacije sportista vrhunskog nivoa. Naprotiv, smatramo da je poznavanje sportskih, psiholoških, socijalnih i drugih svojstava mladih sportista za trenere koji će ih voditi izuzetno značajna, jer se radi o osobama u razvoju kod kojih često biološki i kalendarski uzrast nije usklađen.
Ukoliko trener ne poznaje biološku, psihološku i socijalnu zrelost svojih sportista može da napravi niz metodoloških propusta kako u sadržaju i metodama obuke i treninga, tako i u donošenju odluka pri selekciji, komunikaciji i motivisanju sportista. Nije nužno da u procesu formalnog testiranja procenjujete sve sposobnosti/veštine.
Martens savetuje da za inicijalnu procenu prvo izaberete one veštine za koje smatrate da su suštinske za vaš sport, a sportisti ih mogu uspešno izvesti na samom početku sezone. Sve složenije tehničke i taktičke veštine koje zahtevaju određen nivo utreniranosti i specifične pripremljenosti i pri čijem izvođenju bi moglo da dođe do povreda, ostavite za kasniju neformalnu procenu.
U izboru osnovnih motoričkih, fizičkih i funkcionalnih sposobnosti, karakteristika zdravstvenog i psihološkog statusa koje ćete procenjivati, mogu vam pomoći timovi stručnjaka zaposleni u specijalizovanim sportskim ustanovama kao što je „Republički zavod za sport“.
Oni imaju bogato iskustvo, savremenu opremu, razrađenu metodologiju za procenu bazičnih fizičkih, motoričkih, funkcionalnih, zdravstvenih i psiholoških sposobnosti sportista koje leže u osnovi uspeha u svakom sportu, kao i onih koje su specifične za pojedine sportove ili grupe srodnih sportova.
U dogovoru sa njima, vi ćete odrediti koje sposobnosti ćete proceniti na početku sezone, kada ćete testiranje ponoviti, tj. napraviti kontrolnu procenu kako bi ocenili postignuti efekat primenjenog trenažnog programa i utvrdili da li ga je u određenim segmentima potrebno korigovati (u sadržaju, obimu ili intenzitetu).
Bez obzira u koje svrhe i kada radite procenu svojih sportista, nikada ne smete zaboraviti da vas etika profesije obavezuje da sa dobijenim podacima postupate u skladu sa profesionalnim i etičkim standardima, tj. odgovorno i taktički, isključivo u interesu sportskog razvoja i psihološke dobrobiti vaših sportista.
c. Analiza sopstvene situacije predstavlja,
U stvari, analizu postojanja uslova koji su vam neophodni za planiranje i realizaciju planiranog trenažnog programa. U zavisnosti od objekata koji vam stoje na raspolaganju (klupske prostorije, sale, bazeni, teretana, stadion i drugo) vi ćete planirati i vrstu i broj treninga u sezoni.
Takođe, morate znati koliko pomoćnih trenera imate na raspolaganju, kakav će biti odnos broja trenera i broja sportista, da li Klub ima svog sportskog lekara, fizioterapeuta i psihologa (da li su vam oni stalno na raspolaganju ili ih Klub angažuje po potrebi), da li raspolaže još nekim pomoćnim osobljem.
Vrlo je važno da znate sa koliko novca raspolažete kako biste planirali odlaske na takmičenja, kupovinu opreme i druge aktivnosti, kao i da li imate na raspolaganju potrebnu tehničku opremu koja može da unapredi vaš rad sa sportistima (video kameru, video projektor, internet, CD, stručnu literaturu i slično).
d. Postavljanje prioriteta.
U odnosu na procenjene okolnosti u kojima ćete raditi (oprema, objekti, broj trenera, broj sportista, finansijske mogućnosti organizacije) vi ćete postaviti pri-oritete u programu treninga za predstojeću sezonu. Martens (82) sugeriše da se pri određivanju prioriteta, i to tako što ćete svaku navedenu veštinu proceniti u odnosu na dva kriterijuma: kriterijum važnosti za sport i kriterijum spremnosti (gotovosti) vaših sportista za učenje.
Kada je u pitanju prvi kriterijum, tj. važnost veštine za uspešno izvođenje u vašem sportu, onda možete koristiti tri ocene: veština mora biti naučena, veština bi trebalo biti naučena u vremenu koje vam je na raspolaganju i veština može biti naučena ako to raspoloživo vreme dozvoli.
Kada je u pitanju drugi kriterijum, tj. gotovost ili spremnost sportista za učenje svake konkretne veštine, vi ćete prema oceni njihove biološke zrelosti, nivoa sportskih znanja koja već poseduju, nivoa osnovnih fizičkih i motoričkih sposobnosti (brzina, snaga, izdržljivost), njihovih intelektualnih kapaciteta, svojstava pažnje i koncentracije i bezbednosnih rizika, proceniti da li su sportisti spremni ili nespremni za učenje.
Prioritete u obuci veština ćete najjednostavnije postaviti tako što ćete napraviti novu tabelu , samo što bi ona trebalo da ima 4 kolone.
U prvu kolonu ćete prepisati sve veštine, druga će se odnositi na prioritete u obučavanju i imaće tri ocene: M (mora), T (treba) i Ma (može ako). Treća kolona označava spremnost za učenje i ima dve ocene: DA (postoji) i NE (ne postoji). Četvrta kolona se odnosi na rang prioriteta koji se označava nivoima A, B i C.
Prvo odredite veštine koje se moraju naučiti i za čije su učenje sportisti već spremni i označite ih kao “A” veštine. Zatim kao “B” označite sve one veštine koje bi trebalo da budu naučene. Kao “B” veštine (B prioritet) označite i one A veštine ili preduslove koje vaši sportisti moraju usavršiti ili posedovati pre nego što započnu učenje B veština.
Ovaj proces procene ponovite za one veštine koje mogu biti učene i označite ih kao “C” veštine i označite da li postoji neki preduslov za njihovo učenje. e. Izbor metoda obučavanja.
Kada odredite kojim veštinama (tehničkim, taktičkim i psihološkim) ćete obučavati svoje sportiste, potrebno je da odlučite na koji način ćete ih obučavati i uvežbavati tj. koje stilove ili metode učenja ćete koristiti.
Na vaš izbor uticaće vaša ranija iskustva u radu sa mladim sportistima, vaše poznavanje principa učenja i raznovrsnih metoda obuke, vaš generalni pristup u treniranju, ali i dominantni stilovi učenja karakteristrični za vaše sportiste.
Postoji više različitih klasifikacija stilova obučavanja i stilova učenja. Iako ćemo o njima nešto više reći u narednim poglavljima, ovde treba navesti Martensovu podelu metoda obučavanja na: tradicionalni pristup treniranja ili metod “usmeravanja” i indirektni instrukcioni pristup ili pristup kroz igru. Heaton Joan govori o 7 stilova obučavanja: komandni, recipročni, učenje u malim grupama, usmereno/vođeno otkriće, usmereno/vođeno istraživanje, rešavanje problema i individualni stil.
Govoreći o instrukcionim metodama i pedagoškim strategijama uobičajenim u sportu, Kassidy i sar. (38) navode Kirkovo grupisanje Mosstonovih metoda obučavanja u pet kategorija: direktna metoda, metoda usmerena na zadatak (task metoda), recipročna metoda, metoda vođenog otkrića i metoda rešavanja problema. f. Plan treninga.
Da biste razvili sezonski (dugoročni) plan treniranja, potrebno je, kao što ste videli da preduzmete niz značajnih koraka, donesete važne odluke, naoružate se specifičnim i opštim znanjima kako bi projektovani sezonski plan bio realan, ostvarljiv i produktivan u smislu postizanja postavljenih ciljeva.
Kada imate takav plan, potrebno je da u okviru njega razvijete srednjoročne, kratkoročne i specifične, tekuće planove treninga za svaki dan. Da biste u tome uspeli nije dovoljno da znate samo sadržaj (šta), metod (kako), obim i intenzitet (koliko), već da sve to uskladite sa periodom u sezoni (predsezona, takmičarska sezona, post takmičarska sezona) i periodom u trenažnom ciklusu (makrociklus, mezociklus, mikrociklus).
Međutim, ključna stvar, posebno u dugoročnom, a zatim i svim drugim oblicima planiranja treninga, jeste vođenje računa da trenažni programi budu usklađeni sa specifičnim zahtevima sadržaja i organizacije trenažnih aktivnosti za decu i mlade koji se nalaze u jednoj od tri faze sportskog razvoja - isprobavanje ili upoznavanje sporta (sempling faza: uzrast od 6-12 godina), specijalizacija (13-15 godina) i investicija (16-22 godina), ili četiri uzrasne i sportske razvojne faze (29) – inicijalnoj, početnoj (uzrast od 6-10 godina), fazi puberteta (11-14 godina), post-pubertetskoj i adolescentnoj fazi (15-18 godina) i fazi vrhunskog izvođenja (19 i više godina).
